Neslavna praksa velikih političkih događaja u Srbiji beleži da je većina njih bila neminovna, ili je barem postojala velika potreba za njima, ali da na koncu iz njih nije proizašlo ono što je tu veliku potrebu izazvalo i artikulisalo. Revolucija 5. oktobra je „najsvežiji“ takav događaj koji — gledajući sa ozbiljne distance od 15 godina — nije pojeo svoju decu, nije pojeo ni one zbog kojih se desio, ali je, nažalost, pojeo Srbiju, ili barem tih 15 godina u životu svih građana Srbije.
Događanje naroda ili narodu
Slobodan Milošević, čovek koji je tom revolucijom otišao sa vlasti, došao je na čelo Srbije nekom drugom vrstom revolucije, ili kako reče jedan ozbiljan pisac, tako što se Srbiji dogodio narod. Možda — to je ona loša praksa uzroka i posledica događaja koju pomenusmo — narod pre 28 godina stvarno više nije mogao da trpi, ali ono u šta se izrodio taj manjak trpila je za posledicu imao 5. oktobar. Od „događanja naroda“ došli smo u docnijim godinama do „događanja narodu“, kako primeti jedan kolega.
Važan deo čitavog procesa tog „događanja naroda“ bila je i takozvana „jogurt revolucija“. Baš ovih dana je politikolog Marko Grdešić iz Zagreba objavio oglas kojim direktne učesnike te „revolucije“ poziva da, za potrebe njegovog istraživanja, svedoče o rušenju ondašnjeg pokrajinskog rukovodstva. Naime, Grdešić smatra da je „jogurt revolucija“ fenomen koji zaslužuje dodatno istraživanje, jer je u političkoj istoriji Jugoslavije — kako je pojasnio za Radio televiziju Vojvodine — teško naći jedan događaj gde je tako mnogo ljudi izašlo na ulicu za tako malo vremena.
I stvarno, od onih demonstracija 27. marta 1941. godine u Srbiji nije bilo većih uličnih protesta sve do Miloševićevih mitinga. Ovo je pristojan povod da se i mi podsetimo na događaje od pre 28. godina.
Sve je počelo čuvenim: „Niko ne sme da vas bije“, koje je Milošević izgovorio 4. aprila 1987. godine u Kosovu Polju. Iste godine je 23. i 24. septembra u Beogradu održana čuvena 8. Sednica CK SK Srbije na kojoj je pobedila struja Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika CK SKS nad strujom tadašnjeg predsednika SK Beograda Dragiše Pavlovića i Ivana Stambolića, predsednika predsedništva Srbije. Na Božić naredne godine Predsedništvo SR Srbije je pokrenulo inicijativu za promenu Ustava Srbije, a protest radnika „Zmaja“ — koji je prvobitno počeo kao socijalni — pred zgradom Skupštine SFRJ 17. juna te 1988. godine — predstavljao je neku vrstu uvoda u „događanje naroda“ koje pomenusmo.
Dobro zamišljeno…
Nakaradnim Ustavom iz 1974. godine položaj Srbije u federalnoj Jugoslaviji postavljen je tako da su pokrajine Kosovo i Metohija i Vojvodina dobile toliko jaka ovlašćenja da su postale republike u republikama. Takvim stanjem nisu bili zadovoljni ni poraženi sa 8. Sednice, a ne samo Miloševićeva pobednička grupa.
Miting Srba i Crnogoraca sa Kosova u Novom Sadu zbog nezadovoljstva vojvođanskim rukovodstvom održan je 9. jula, a već 25. jula 1988. godine Skupština Srbije usvaja Nacrt amandmana na Ustav SR Srbije. Odmah potom CK SK Srbije oštro osuđuje „autonomaško ponašanje vojvođanskih komunista“.
Na miting u Novom Sadu na kojem su zahtevali ostavke vojvođanskog rukovodstva — 5. oktobra, ali 1988. godine — stigao je nikad veći broj ljudi i nedvosmisleno stavio do znanja da se ne vraća dok ne bude ispunjeno ono što traže. Predvodili su ih Mihalj Kertes i Radovan Pankov. Tone jogurta u tetrapaku prosuli su mitingaši po zgradi Komiteta, policiji koja je sve obezbeđivala i novinarima koji su sve to pratili. Na vanrednoj sednici sledećeg dana Predsedništvo PK SK Vojvodine podnelo je kolektivnu ostavku.
Marta naredne 1989. godine Skupština Vojvodine usvaja Amandmane na Ustav SR Srbije, koji su četiri dana kasnije svečano proglašeni u Beogradu i kojima je pokrajinama oduzeta mogućnost veta na zakonodavne, izvršne i sudske funkcije Srbije. Tada se čulo i ono: „Oj Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela“.
Od prvog mitinga jula 1988. godine, pa do čuvene „jogurt revolucije“ oktobra iste godine, na prostoru Vojvodine održana su ukupno 33 mitinga solidarnosti sa Srbima i Crnogorcima sa Kosova. Scenariji tih mitinga bili su precizni i detaljni, a sumnja se da je centralnim štabom rukovodio Zoran Todorović Kundak, kasnije funkcioner Jugoslovenske levice, ubijen devedesetih godina pod nerazjašnjenim okolnostima.
…traljavo opošljeno
„Jogurt revolucija“ bila je deo takozvane „antibirokratske revolucije“ koja se osim u Vojvodini, dešavala i na Kosmetu i u Crnoj Gori. Kao što rekosmo, bila je potrebna, ali to što nije sprovedena do kraja — prema jednima, ili što je otišla u drugu krajnost — prema drugima, čini da je kao i ostale bitne događaje ne pominjemo u dobrom sećanju.
Postoje procene da je posle „jogurt revolucije“ u Vojvodini smenjeno oko 40.000 političkih funkcionera, visokih državnih činovnika, sudija, šefova policije, direktora i upravnika prosvetnih ustanova i zdravstvenih centara. Tako je osim ukidanja republike u republici, tom revolucijom jedna partijska nomenklatura zamenjena drugom, odnosno jedni komunisti drugim foteljašima. Prerogativi Vojvodine, dakle, jesu ukinuti, ali tako što su obesmišljeni. Ni danas, 27 godina posle, zbog te traljavosti nemamo čistu situaciju na severu Srbije. Za prosutim jogurtom ne vredi žaliti, ali pametni ljudi mogu izvući dobre pouke. Čak i iz ambalaže, a kamoli iz istorije.
