Šta se ono, šta se ono na Dinari sjaji, evo Srbi, evo Srbi rade nam o glavi. Oj svijetla majska zoro, 'oće li nas Srbija na miru ostaviti skoro. Niz polje babo idu Srbi, velikosrpske pjesme babo pjevaju. Ove parafraze hrvatskih, crnogorskih i bosanskih stihova, iako liče na šalu, predstavljaju stvarnost spoljne politike država sa kojima se Srbija graniči. Ali, namenjenu unutrašnjim prilikama i odnosima.
Naime, svedoci smo da već nedeljama hrvatska politička scena i rejting čak i levih snaga zavise od stepena optužbi na račun Srbije. Sumnjičenja, napadi i upiranje prsta u Beograd, nisu samo trenutni marketinško-politički trend Zagreba, već dolaze kao račun za struju, svakog meseca. Što se više kod njih troši, preko Dunava ispostavljaju veću cifru, tako da kažemo.
Iz Federacije BiH takođe se, osim kad Ivica Dačić pije espreso umesto kahve na Baščaršiji, mogu čuti izjave koje idu od opaski da zvanični Beograd nedovoljno utiče na kooperativnost predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, pa do težih zameranja koja se mogu svesti na: Srbija svojim činjenjem direktno utiče na stabilnost BiH.
Najbolji je stari recept
Što se tiče Crne Gore, tačnije tamošnjeg režima, svakome je odveć jasno da se održava i poene i donacije dobija prvenstvo na konto Srbije. Podgorički glavar je postao prihvatljiv zapadni partner jer je državnoj zajednici sa Srbijom poodavno rekao „ne“, a koliko onomad takozvanom Kosovu „da“.
Sad bi valjalo, planiraju u Podgorici, ući u NATO, produžiti mandate još koju godinu i malo odmoriti. Međutim, u narodu se — kako na moru tako i po brdima — nakupilo toliko jeda, jada, nezadovoljstva i gorčine pa moraju da se late starog recepta. Tako crnogorski režim proteste opozicije ne gleda kao izraz građanskog bunta već kao instalaciju iz Srbije.
Čuš, sve bi dolje bilo ka‘ ratluk s orasima da nije desničara iz Beograda koji nemaju preča posla nego da u Crnoj Gori izazivaju haos.
O Mađarima i njihovim bodljikavim žicama da i ne pričamo, jer tu bedastoću ceo svet vidi. Šta će taj svet videti na sutrašnjoj utakmici fudbalskih reprezentacija Albanije i Srbije čini se da brine sve osim albanskog premijera Edija Rame. On, naime, kao da ima spremnu izjavu, samo menja datum objave.
Kad nemaš rešenje — kaži Srbija
I Makedonci pritisnuti odozgo od Bugara, odozdo od Grka, a unutra od Albanaca i terorista, imaju običaj da povremeno svale krivicu na Srbiju ili zatvore nekog velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve.
Bugari su se o svom jadu zabavili — hteli bi sa Rusima a teraju ih sa Amerikancima — pa trenutno nešto mnogo ne zameraju Srbiji. Ali, čudni su putevi vašingtonski.
Iako imaju običaj da kažu kako samo sa Crnim morem i Srbijom nisu imali sukoba, Rumuni znaju na koji i na kakav način su ušli u Evropsku uniju, pa ne treba da iznenadi ako se sporadični dim o njihovom priznanju takozvanog Kosova pretvori u vatru. Opravdanje će biti da je to realnost, a suštinski će sve biti zbog realnosti rumunskih političkih i ekonomskih prilika.
Dakle, hvala svevišnjem što Srbija postoji. Da nje nema izbori u državama sa kojima se ona graniči bili bi ili gromoglasna tišina ili revolucija, jer je građanski bes teško kanalisati i prazne novčanike napuniti. I zato: kriva je Srbija. Za šta god i kako god. Pogotovu u državama nastalim raspadom bivše Jugoslavije.
A sad neka pjevaju. Mada, ko misli nije mu do pjesme.
