Svima je jasno da će vanredni izbori doneti delimičnu promenu u Skupštini Srbije. Svakako će — tako bar očekuju istraživači javnog mnjenja — u novom sazivu biti više desno orijentisanih stranka poput DSS–a, Dveri, SRS–a… Sve su to ujedno i stranke koje se otvoreno zalažu za saradnju sa Rusijom, ali po svemu sudeći to nekome bode oči. Zašto?
Zvanična srpska politika je jasna — put kojim idemo vodi ka Evropskoj uniji, ali čvrsto stoji i na liniji da su dobri odnosi — između ostalog, i sa Ruskom Federacijom — nešto čega se ne odričemo. Ako je to zvanični stav Srbije, čemu kalkulacije oko toga da li bi, ili ne bi, gorepomenute stranke stvorile „moćnu rusku struju u srpskom parlamentu“?
Stiče se utisak da se iza svega krije „plašenje“ ruskim uticajem. Ako je tako, koga to treba da uplaše Rusija i rusofili u Srbiji?
Stvari nisu pravolinijske
Srbi su, barem većina njih, tradicionalno okrenuti Rusiji, i to nije neka misterija. U isto vreme, nema ničeg novog i u tome da su DSS, SRS i Dveri — stranke koje bi, prema anketama, trebalo da pređu cenzus i nađu se u novom sazivu parlamenta — rusofilske. Ako se sve to već zna, u čemu je onda problem?
Dr Neven Cvetićanin, sociolog sa Instituta za društvena istraživanja, kaže da nije posredi nikakav „politički fenomen“, već sve pripisuje novinarskim pričama kojima, kako kaže, mediji pokušavaju da se istaknu u odnosu na konkurenciju.
„U Skupštini Srbije već imamo različite ljude i različite opcije. Čak i unutar jedne opcije imamo one koji imaju različite političke sklonosti — jedni imaju blagonaklon stav prema Istoku, drugi prema Zapadu. To za državu koja vodi jednu ozbiljnu politiku ne bi trebalo da predstavlja problem. Ona svakako treba da ima ozbiljne ljude za kontakt i sa Istokom i sa Zapadom, i to na isti način kao u vreme velike Jugoslavije“, smatra sagovornik Sputnjika.
I politički analitičar Dragomir Anđelković objašnjava da, kakvi god da budu odnosi između stranaka u parlamentu, među poslanicima će biti bar deset odsto onih koji su proruski nastrojeni.
Srbi su, kaže on, naklonjeni Rusiji, i zato veruje da, osim možda u LDP–u, i u svim ostalim strankama ima rusofila.
„U partijama koje su pronacionalne i ujedno ’rusofilske‘, takođe ima ljudi koje su okrenuti Zapadu“, kaže Anđelković i zaključuje da se stvari ne mogu sagledavati pravolinijski.
„Verujem da se iza tog ’plašenja Rusijom‘ krije manjak para, odnosno želja za novcem koji zapadni mentori ulažu u razne, ovde već postojeće, projekte. Plasiranjem ideje rastućeg ’ruskog uticaja‘ na Balkanu, pokušavaju da zaplaše zapadne mentore i da tako od njih izvuku veće fondove“, objašnjava Anđelković.
Bez drastičnih promena
Sagovornik Sputnjika podseća da Rusija ima princip suverene demokratije — ni na koji način se ne meša u unutrašnja pitanja jedne države, a odnos Srbije i Rusije počiva na iskrenosti i jakim istorijskim vezama.
„Kakva god bio ishod parlamentarnih izbora u Srbiji, nikakvih drastičnih promena što se tiče državne politike ne može biti. Niti će Srbija da okrene leđa Evropskoj uniji, niti će da se distancira od Rusije. Nastaviće se igra koja se zove izbalansirana politika“, uveren je Anđelković.
U predizbornom periodu svi akteri na političkoj sceni, hteli ili ne hteli, kreću da „vežbaju matematiku“ — trenutno računica onih koji su prebrojavali potencijalne „rusofile“ po Srbiji kaže da bi u mogućem novom sazivu parlamenta mogao da se „dogodi“ sledeći zbir: DSS i Dveri 17 + SPS 32 + SRS 18 = 67, na šta se dodaje i 49 „rusoljubivih“ SNS–ovaca. To je u zbiru 116 narodnih poslanika, od ukupno 250, koliko ulazi u sastav Parlamenta Srbije.
Dakle, „rusofili“, tako sabrani, i ne predstavljaju neki naročit problem, jer je praktično nemoguće da se svi nađu u istoj koaliciji.
Sa druge strane, ako se malo osvrnemo unazad, videćemo da je Rusija ta koja je politički podržala — i još podržava — Srbiju u sporu sa Zapadom oko Kosova; Rusija se ne protivi ulasku Srbije u EU; Rusija je stavila veto na Rezoluciju o Srebrenici u SB UN, a Zapad je taj koji kritikuje Srbiju zbog njene bliskosti i partnerstva sa Rusijom. Dakle?
