Premijer reče da politika nije matematika. Da li je ekonomija statistika?
— Ne može se reći da je ekonomija statistika. Ekonomija je realni život, ali je statistika ono što pokazuje kako izgleda taj život.
Kako je u prošloj godini izgledala robna razmena Srbije sa svetom, a posebno sa Rusijom?
— Robna razmena sa Rusijom prevazilazi dve milijarde evra, i tu je važan naš uvoz energenata iz Rusije. Što se izvoza iz Srbije za Rusiju tiče, on se kreće između 300 i 400 miliona evra. Veći deo izvoza su industrijski proizvodi široke potrošnje. Taj deo izvoza je padao otkada su uvedene sankcije Rusiji, ali je rastao izvoz poljoprivrednih proizvoda.
Da li je karakteristika razvijene zemlje da izvozi samo poljoprivredne proizvode?
— Kada se gleda ukupan izvoz Srbije, to je pre svega industrijski izvoz. To nije izvoz karakterističan za visokoindustrijske zemlje, na primer za Nemačku, Japan ili SAD, ali to je većim delom izvoz industrije. Posle toga sledi izvoz poljoprivrednih proizvoda koji se najvećim delom izvoze u okruženje. Srpska industrija je jedina ozbiljnija industrija na ovom delu Balkana. Mislim, pre svega, na njen obim i diversifikovanost. Postoji značajan broj industrijskih oblasti i grana koje proizvode na određenom nivou, koji nije onaj koji smo imali 1989, to je na polovini ili malo više od polovine toga nivoa.
Kada ćemo moći da dostignemo taj nivo?
— Nije pitanje kada ćemo dostići 1989, već da se proces reformi održi. Potrebno je neprekidno napredovati na stotine frontova, da paralelno rastu investiranje, industrijski kapaciteti, izvoz, ali da raste i domaća tražnja, jer ona je osnova industrijske proizvodnje.
Bilo kako bilo, ovo tržište je srednje veličine, i to je jedan obim industrijske proizvodnje koji se održao i u najgorim vremenima. Imali smo sankcije, posle toga tranziciju i privatizaciju, delimično uspelu (u dobrom delu je bila i neproduktivna sa aspekta očuvanja nekih kapaciteta koji su možda mogli da opstanu na domaćem ili inostranom tržištu). Sve su to bile okolnosti koje su u dobroj meri smanjile obim industrijske proizvodnje, ali ima jedan, verovatno najveći dobitak. Ona industrija koja je pretekla, ona koja je obnovljena, ona koja se našla tamo gde su se našli investitori, ta industrija je sada vrlo žilava. Ne možemo reći da su i sada povoljne okolnosti, s obzirom na to da nismo stigli do krajnjeg cilja, ali se može reći da je srpska industrija veoma žilava. Verovatno je to najrespektabilnija industrija na Balkanu.
Dakle, za našu privredu važi ono da što nas ne ubije to nas čini jačima?
— Dugo nisam razumeo da se kod nas probudila tekstilna industrija, doduše sa nekim manjim kapacitetima. Nisu oživele kompanije kao što su bile „Beko“, „Kluz“ i druge koje su bile stubovi tekstilne industrije, ali se ona obnovila. To je delovalo kao nešto bez perspektive, s obzirom na liberalizaciju i na sivi i legalni uvoz kineske, turske, italijanske i drugih konfekcija. Ali se obnovila.
Kako se to desilo?
— Slovenačka industrija bila je najperspektivnija industrija u deceniji pre ove i devedesetih godina i delovalo je da je uhvatila priključak sa industrijama razvijenih evropskih zemalja. Međutim, nakon određenih lomova u finansijskom sektoru i gubitka nekih tržišta, gubila je na propulziji. Kada sam pitao profesora Mraka iz Ljubljane u čemu je tajna sve slabijih performansi slovenačke industrije, a sve boljih srpske, on mi je rekao: „Znate, vi ste prošli fazu koju mi nismo prošli. Mi nismo izašli iz socijalističke industrije, a vi ste preživeli uslove liberalnog tržišta u kome su se preduzetnici navikli kako da rade na tržištu i kako da postignu konkurentnost“.
Šta biste još naveli kao primer obnove srpske industrije?
— Hemijska industrija se održala. Ona ima neke probleme, tu je država morala da priskoči u pomoć, da reši probleme njihovih dugova. To je, opet, bio problem ranije vođene politike kontrole cena. Dugovi su se gomilali, ali to je sada rešeno. Tu je i industrija električnih aparata. Skoro u svim oblastima imamo neke industrijske kapacitete, negde manje, negde više. Prehrambena industrija obuhvata skoro trećinu ukupne industrije, ima najveći izvoz i najviše doprinosi BDP-u. Sa svetskim trendovima rasta potražnje za hranom otvaraju se mogućnosti da se sve više izvozi.
Vratimo se reformama. Od 1965. živimo u reformama. Kada ćemo početi da živimo život posle reformi?
— Situacija u kojoj se sada nalazimo posledica je istorije koju ste pomenuli. Jedina ozbiljnija reforma posle Drugog svetskog rata, ako ne računamo obnovu zemlje, a koja je bila uspešna u planiranim okvirima bila je ona iz 1965. Nažalost, ona je iz političkih razloga zaustavljena. Od reformi Ante Markovića, koje su takođe propale, do 2002. nismo imali reforme. Od tada smo imali reformski kurs do smrti premijera Đinđića. Sa njegovom smrću to je stalo, do 2014. nismo imali reforme. U 2014. imamo adaptiranje glavnih sistemskih zakona, i reforme u sistemu će se i dalje nastaviti, gde će morati da se radi i na poboljšanju fiskalnog sistema i pomeranju težišta ka određenim oblicima fiskalnog zahvatanja. Trajna konsolidacija će biti obezbeđena i kroz strukturne reforme, ali kroz promene u fiskalnom sistemu i u drugim aspektima. Ova reforma je nužno praćena aranžmanom sa MMF-om koji prvi put definiše reformske pravce. Vlada će uskoro usvojiti okvirni plan prioriteta reformi koji sadrži osam oblasti. Tu se navode najkrupniji potezi koji će biti urađeni u tim oblastima.
Reforme zapravo tek počinju?
— Ne bi se to moglo ipak tako reći, ali ono što je tačno jeste da se reforme ne mogu sprovesti za godinu ili dve. Pet godina je horizont u kome se mogu odraditi. To su paralelni procesi, borba na više frontova.
