Čeda Jovanović i Boris Tadić ponudiće opozicionim demokratskim snagama, ali i građanima Srbije — SOS. Savez opozicionih stranaka (SOS), sporazum koji su sastavili lideri NDS-a i LDP-a podrazumeva, ili bolje da kažemo nudi potencijalnim partnerima slične stavke koje je svojevremeno nudio i DOS u 16 ili 18 tačaka, više se i ne sećam, a koji nikad nije potpisan na nivou gigantske koalicije.
Doduše, u novom sporazumu nema tačaka. Ali, ima zahteva — ko hoće sa njima u Savez, mora da se pismeno obaveže da neće praviti koalicije sa naprednjacima ni na kom nivou.
Moram reći da nisu originalni, jer svojevremeno su se radikali zaklinjali u crkvi da neće preletati u druge stranke, pa bi šta bi. Naravno, jasno je da se ovo ne dešava bez razloga.
Vanredni parlamentarni izbori kojima naprednjaci već mesecima golicaju opoziciju, ali i koalicione partnere, po tabanima (a neke vojne taktike primenjivane u svetu prema ratnim zarobljenicima kažu da je ovo jedan od najgorih metoda mučenja za protivnika), izgleda su na pragu.
Dakle, SOS. Hm… Ne može čovek a da se ne nasmeje kad čuje da mu je opcija koja mu se na izborima nudi kao protivteža vladajućoj opciji — SOS. Štaviše, mislim da je ovo prvi put u političkoj istoriji Srbije, ali i višestranačja, da imamo koaliciju koja nosi ime nečega što se jede.
Neki majstori kulinarstva tvrde da se ovaj dodatak ljudskom lancu ishrane, koji se mahom koristi kao dodatak jelima i kojim se ili poboljšava ukus već skuvanog jela ili pokušavaju da mu se prikriju mane — najlakše sprema. Jer, nema pravila! Može da bude ljut ili sladak, gust ili ređi… Sastojci su raznovrsni, a može da se služi uz sve što se jede. Jedino što ne valja je to što se brzo kvari, dakle ne spada u jela koja mogu dugo da stoje, pa čak i ako se zamrzne, ukus je posle odmrzavanja bljutav.
A za ovaj naš politički sos koji nam se nudi malo je reći da je bajat. Pa, braćo draga, imali smo DOS! I to je bila neka vrsta sosa koji smo kušali, i to sa dve kašike i obe ruke, alavo, kako samo mi znamo. Ali, život je čudo.
Od proždrljivosti smo dobili samo bolove u stomaku i još… Da ne kažem šta.
Dakle, živo me zanima šta SOS ima da ponudi, a da već nije viđeno na političkoj sceni Srbije.
Po definiciji, opozicija je nešto suprotno vlasti. U sporazumu Jovanović—Tadić više ima reči koje smo slušali od same vlasti — reforme, EU, dugovi, ekonomija, deficit, bla, bla, truć… Nego što nude nešto što će razgaliti široke narodne mase. Mislim, pa u čemu je razlika, sem u boji očiju protivnika?
Ne znam da li im je neko rekao da pre nego što sklope i izaberu političke partnere, i ako hoće da pobede na izborima, moraju da imaju glasače. Glasači smo mi. A SOS svakako nije nešto što će da natera na glasanje onu apstinentnu grupu birača koji su prespavali prethodne izbore pa su, kako tvrde srpski opozicionari, naprednjaci zato pobedili.
S druge strane, teško je i napraviti dobar izborni program kada je vaš već na snazi. Dakle, mora čovek da ide sam protiv sebe, da kudi ono što je sâm napravio, da pljune u jelo koje je sam skuvao.
Šta takva opozicija može da promeni?
Sadašnja opozicija nas je povela put EU. Oni su Srbiju proglasili vojno neutralnom. Demokrate su Kosovo iz UN dali u ruke EU, a EU u ruke kosovskim Albancima. SOS, dakle, neće skrenuti sa puta koji su sami, davnih dana crtali. Srbiju su davno usosili. I zato su i izgubili na izborima.
Ne znam kako su naprednjaci na istom tom uspeli da dobiju, ali činjenica je da jesu. Ali ako SOS napišemo kao S.O.S. — to je internacionalni poziv u pomoć. Samo ne znam da li je već kasno da ga neko čuje…
