„Da li Barselona hoće da izađe iz Prve lige? Nisam valjda toliko glup da radim na svoju štetu“, saopšti juče Ivica Dačić posle sastanka sa čelnicima SNS–a. Zanimljivo. Nismo se dobro zagledali, zato možda nismo prepoznali. Koncentracija.
Glavna zvezda fudbalskog kluba Barselona je Lionel Mesi. Glavna zvezda Socijalističke partije Srbije je Ivica Dačić. Ivica peva, Lionelova igra je za mnoge pesma. Mesi je fudbaler, jedina Dačićeva zabeležena fotografija sa sportskih terena je ona gde sa Borisom Tadićem igra košarku, tačnije basket jedan na jedan. I Dačić i Mesi nisu fizički veliki. I obojica su dribleri.
Ako je SPS srpska Barselona, onda bi — više prema veličini podrške navijača, ne toliko prema broju kvalitetnih igrača — Srpska napredna stranka trebalo da bude super–klub koji predstavlja fuziju Real Madrida, Juventusa iz Torina i Mančester Junajteda. Mada, Dačić jučerašnjom metaforom htede da kaže da je SNS čitava španska liga.
Ako se uozbiljimo, a zadržimo na Dačićevim metaforama, srpska politička scena i španska fudbalska liga imaju dodirnih tačaka, ali ako se setimo nekadašnje igre Barselone — one iz vremena kad ju je trenirao Johan Krojf. Za tu napadačku igru (na gol više) govorilo se da predstavljala totalni fudbal. E, taj Krojf je u Srbiji Aleksandar Vučić — voleli ga, ne voleli. Iako bi se mnogi zakleli da bi ako izađe na travnjak imao „dve leve noge“, Vučićeva politička doktrina je totalni fudbal. On kupi sve. Napolju, a još više unutra.
Ljovisna, ti li si
Međutim, ukupna srpska politička scena, koja prema poslednjim podacima broji 107 registrovanih partija, daleko je od španske fudbalske lige i suviše je blizu — čak se može postaviti znak jednakosti — španskim igranim serijama. Znate ono: mnogo epizoda, neobični obrti, svaka od njih vas drži prikovane za televizijski ekran i na kraju — ništa. Šta ste gledali — pojma nemamo, šta je epilog — žali Bože izgubljenog vremena.
Tome, pomenusmo da je reč o ukupnoj političkoj sceni, jednako doprinose i partije iz vlasti i partije iz opozicije. Naime, građanima Srbije se onaj 5. oktobar baš obi o glavu. Na njegovom primeru se najbolje objašnjava značenje izreke „pazi šta želiš, možda ti se i ostvari“. I 15 godina posle, DOS je sveprisutan.
Onomad je ta skraćenica označavala Demokratsku opoziciju Srbije, a danas predstavlja metaforu za nemuštost, pravljenje događaja samo događaja radi, prebacivanje odgovornosti, a ponajviše svakodnevne vesti o mogućim sastancima, zatim vesti o održavanju sastanaka, potom priče o tim sastancima bez prave vesti, a tek analitičari koji se muče da kažu nešto suvislo kao kad bi filmske kritičare terali da objašnjavaju da li je Kasandra ćerka Ljovisni ili joj je možda, ipak, majka. Biće, ipak, da obe dotične igraju u različitim serijama.
Politika ko politika, serije ko serije. Ima tu ucena, svakako izjava ljubavi, gde je ljubav tu je i ljubomora, pa posesivnost, nađu se i „uvređene mlade“, a „slučaj jedne tašte“ već godinama osvaja veliki prostor na naslovnim stranama sa ciljem da poveća gledanost i smanji uticaj. Uostalom, otiđite i danas do trafike.
Kasandra, šta si ti meni
Sastaju se svi, rastaju opet svi, pozivaju i prvi i drugi. Dinamika, pod šajkačom, mada ima i pionirskih marama. Bojan Pajtić, predsednik Demokratske stranke poziva opoziciju na okupljanje, pa suzi izbor i kaže da je to poziv za proevropska opoziciju, onda još utegne i kaže da takva opozicija mora da se obaveže da neće u saveze sa naprednjacima — čitaj: sa Vučićem.
Lider demokrata možda i hoće da DS iz „trista jednog dela“ ponovo bude cela, ali ako to ne dobije računa barem na naklonost publike — možda preuzme simpatizere ostalih glumaca jer, eto, on nudi savez, a oni neće. Pa vi, kao, procenite ko je tu pozitivan lik.
Pajtićev nekadašnji šef Boris Tadić, bukvalno kao u serijama, brže–bolje govori kako je u stvari on bio taj koji je poslao poziv i to mnogo pre Pajtića. Njihov nekadašnji kolega i sadašnji Tadićev saborac Čedomir Jovanović pak saopštava da je savez već napravljen, ili rečnikom serija: svadba je već ugovorena, za sve ostale promene scenarija u epizodama na jesen.
Svi oni ujedinjeni su, ali trenutno, u kritici Vučića. Dačić, sa druge strane, ne kritikuje Vučića, ali mu piše pisma, iako žive u istoj kući. Za to vreme Siniša Mali i Aleksandar Vulin stoje na mrazu i drže lopate znajući da ozbiljni ljudi koji bi im rekli da ne umeju da organizuju posao, pa ga sami rade, ne gledaju serije, ali da ih gledaju oni koji glasaju.
Ne znamo precizno kad, no sigurno negde oko pola osam, Vučić i Dačić izlaze pred gledaoce, pardon, novinare i saopštavaju da reforme ne smeju stati i da obrta u seriji neće biti. Ali, sve serije dugo traju. Iznenađenja ih održavaju.
Ako se, pred počinak, pitate zašto su se lideri iz vlasti sastajali, zašto je Tadić oterao Čedu, a sad ga grli, zašto Pajtić njih zove u savez, a Vučića na duel… Odgovor je jednak onom kad se pitate zašto je Esmeralda izabrala Orlanda kad je Rikardo baš fin mladić iz dobre kuće, a pre toga je bila sa Fedraskom koji je Orlandov bivši muž.
Dakle — zato što uvek ima onih koji gledaju. A kad ima gledalaca ima i producenata, snimatelja i glumaca. Scenario je tu najlakši zadatak.
Kome se ne sviđa, neka ugasi televizor.
