Paketići u magli
Na ovaj način počinje pripovest o neobičnom Beograđaninu, Zoranu Čaliji Čarliju, akademskom slikaru, ali i čoveku sa bezbroj profesija. Pre deset godina, užasnut pogromom prema njegovom narodu, počinje da skuplja humanitarnu pomoć. I još uvek se ne zaustavlja.
Vraćamo se u noć kada je, uz pomoć beogradskih prijatelja, prikupio više od 2.000 novogodišnjih paketića. Kada ih je dovukao na Kosovo i Metohiju, pogledao je prijatelja, oca Petra Ulemeka, tamošnjeg sveštenika, i upitao: „Kako ćemo sad?“
Otac Petar je u to vreme bio iguman manastira Đurđevi Stupovi i po poslušanju starešina manastira Zočište.
— Tada mi je objasnio da u okolini Velike Hoče postoji bezbroj mesta u kojima ima po dva ili tri mališana. I pozvao me je da ih obiđemo, pokazujući neuglednu i pohabanu „škodu“. „Najcrnje“ u svemu bilo je što je auto imao novopazarske registarske tablice sa brojevima „1389“. Na moje naivno pitanje imamo li pratnju i ko će da nas čuva, otac Petar je odgovorio: „Imamo“.
Čarli je sačekao i drugi deo odgovora. I dobio ga je: „Bog“.
Prolazili su noću kroz Miloševac, u koje je svaki autobus u to doba bio kamenovan. Sa tablicama koje su imali, Čarli je stekao utisak da je Bog umnogome uzeo stvar u svoje ruke, jer ih niko nije dirao. Bili su u sedam mesta u tom delu Metohije tokom samo jedne noći, obilazeći mališane, i Čalija, koji je imao kostim Deda Mraza, više nije imao ni volje ni želje da se presvlači, već je ostao u novogodišnjoj odeždi.
Tada počinje epilog…
Kako zvoni Metohija
Svako u svojoj odori, otac Petar u mantiji, a Čarli u dedamrazovskom odelu, stigli su do mesta Suvo Grlo, a tamo, odjednom, na putu, noću, stoji petnaestak Albanaca sa lopatama, u pola nekog svog posla. Preprečili put i stoje.
— Stojimo i mi — seća se Čarli. — Oni nas gledaju, a nas dvojica izgovorismo samo: „Uf…“ Šta bismo drugo?
Ta statična scena, kako Čarli objašnjava, trajala je otprilike „pola večnosti“.
A onda su neprijateljski nastrojeni ljudi sa puta ipak rešili da se sklone i puste noćne putnike da nastave tamo kuda su krenuli. Kada su odahnuli, Čarli i otac Petar pogledali su se i grunuo je smeh u „škodinoj“ kabini.
— Tek tada smo shvatili šta su videli ljudi koji su želeli da nas zaustave — smeje se Čalija. — Mi uplašeni a oni zbunjeni, jer su u isto vreme videli čoveka u crnom, sa crvenom bradom, i čoveka u crvenom, sa belom bradom. Šta bi neko, kome nije jasno šta da čini, uradio sa takvom dvojicom!?
Zoran je organizovao bezbroj akcija prikupljanja pomoći za nezbrinutu decu u Beogradu, imao je svoje pozorište „Čarlina“, upravo za te mališane, radio je scenografiju za pozorište „Boško Buha" i mnoga druga…
Osnivač je akcije „Zvona Metohije“, začete 2004. godine, kada su brojni umetnici hteli da stanu uz njega. To je, prvo, bio apel unutar ULUS-a, koji je ubrzo prerastao u veoma ozbiljnu nacionalnu akciju. Na ovim okupljanjima učestvovala je duhovna elita Srbije.
— Tu je bilo više od 16 muzičkih sastava, sportski radnici poput Duška Vujoševića, Jasne Šekarić, Dušana Savića… Umetnici kao što su Siniša Kovačević, Nikola Kusovac, Minja Subota, slikari Milan Šobajić, Velizar Krstić, Stanka Todorović, Vesna Marković, Slobodan Kaštevarac… Doktori Zorica Kuburović (i sjajan pisac), Dušan Jovanović…
Tada su slikari imali posebnu reč
— Pravili smo „Gerniku“ usred Knez Mihailove, suprotstavljajući se užasnom činu rušenja i paljenja naših manastira na Kosovu. „Gernika“ je naslikana ugljenom, kako bi to bio simbol sprženih srpskih vrednosti na Kosovu, jer smo čekali da vidimo kako bi „civilizovani svet“ na to reagovao. Uporedili smo taj vandalski čin sa paljenjem Sikstinske kapele i Notrdama. Pitali smo svoje kolege iz sveta kako bi oni na to reagovali.
Čalija to doba zove „Graditeljstvom protiv destrukcije“.
I istrajao je u tome.
Osmehom protiv nevolje
Zoran Čalija Čarli imao je do sada 20 samostalnih izložbi, i više od stotinu grupnih u zemlji i inostranstvu. Pa ipak, mnoge njegove životne stavove čuli smo u jednoj tipičnoj srpskoj instituciji…
— Ovde je tradicija da, sve što valja, nastalo je u kafani. Zato sam tamo i slikao neke od najdražih portreta.
U blizini Čarlijevog ateljea, u novobeogradskom Bloku 23, postoji kafana „Nana“, u kojoj je već nekoliko puta naš sagovornik organizovao umetničke večeri. Svi gosti ubace po neki dinar u šešir, a Čarli napravi najbolji kačamak ili čorbu.
I tako je i ova priča „progledala“ kroz Čarlijev pogled na ljude koje voli i koji su oko njega. Svi redovni gosti ove kafane imaju svoje portrete na zidu, a nekoliko njih imaju „posebnu privilegiju“ da su njihovi portreti uramljeni.
— To je život. Ili, preciznije, to je njegov kraj. To su bivši gosti koji su se „popeli“ u onu tamo, nebesku kafanu. Svakome koga sam naslikao želim da što kasnije dobije ram na svom portretu.
Dok pričamo o ovom nesvakidašnjem ugostiteljskom objektu, zaštitni znak „Nane, konobar Zoran Cvetković, pita Čarlija da li hoće kafu ili rakiju. U starom sliku srpskih sveštenika, sa kojima je prošao mnogo muka, Čalija odgovara: „Ja to dvoje nikada ne odvajam!“
Ali, ne voli preterivanje u bilo kom smislu, i brine o ljudima koji preterano često posegnu za čašicom. Jedan od onih koji brinu o svemu.
— Nedavno sam pričao sa jednim ruskim monahom. Upitah ga šta da činimo u ovim lošim vremenima. A on mi reče: „Čim nevolja stane pred kuću, otvaraj vrata! Što pre uđe, pre će i izaći!“
Duh i snalažljivost
Svojevremeno, Čalija je imao izložbu u Galeriji ULUS, u knez Mihailovoj ulici, koju je otvorio Nikola Kusovac. Beograđani su mogli da vide slike koje je uradio ovaj vrsni slikar, ali ne i način na koji su one došle do galerije.
Odmah pored Čarlijevog ateljea živi Milenko Mrmak, dobronamerni komšija i nekadašnji službenik JAT-a, koji danas radi kao pogrebnik. Ima veliki auto u kojem prevozi posmrtne ostatke naših upokojenih sugrađana.
E, taman takvo vozilo bilo je potrebno da bi Čarlijeve slike bile prevezene na izložbu. Tako je i učinjeno, ali noću, kako niko ne bi video način na koji slike stižu u elitni slikarski prostor.
Istovremeno, neverovatno je da u jednoj običnoj beogradskoj kafani čak dva redovna gosta imaju nesvakidašnji nadimak — Čarli. Prvi je slikar i junak ove priče, a drugi je Stanoje Drmak, profesionalni vozač i bivši kaskader, čovek sa kojim i danas, posle rukovanja, morate da izbrojite prste koji su vam u ruci posle snažnog stiska.
Dabome, i njegov portret je na zidu, i dabome, i on bi voleo da se što kasnije nađe u ramu, a makar on je često stavljao život na kocku. Prevrtao je automobile, goreo u vatri, pa ipak najviše nas je nasmejala jedna priča…
— Režiser jednog filma pitao me je da li umem da jašem konja — seća se „drugi Čarli“.
— Kako da ne znam, pa ja sam jahao i slona! Zaprepašćeni čovek ga je pogledao čekajući da čuje kako je kaskader naučio da jaše slona.
— To je još od kada sam bio mali. U samoposluzi, na žeton. Vodila me mama!
(Iz knjige Zorana Nikolića „BG priče“, u izdanju „Novosti“)
