Čini se da je Turska sada u povoljnom položaju. Zemljom upravlja moćni predsednik Redžep Tajip Erdogan koji nema suparnike i za kog je u avgustu prošle godine na izborima glasalo više od 50 odsto birača.
Njegova Partija pravde i razvoja posle poraza na junskim uspela je da se oporavi na novembarskim izborima.
Pored toga, prvi put ove godine na teritoriji Turske (u Antaliji) održan je samit G20 i izgleda kao da posle rešavanja problema s izbeglicama može da se otvori nova era u odnosima ove zemlje s Evropskom unijom, navodi diplomata.
Diplomata podseća da se u bliskoistočnoj politici Turska od 2009. godine pridržavala koncepcije „nula problema sa susedima“. Ta politika je, međutim, prekinuta posle revolucija u Egiptu, Libiji i Siriji. Napeti su i odnosi Turske s Iranom, Izraelom i Irakom.
„Da li je ovo idealna politika? Ne baš. Zemlja se suočava s teškoćama na nekoliko polja. U unutrašnjoj politici liderstvo (Erdogana) guši medije, sudsku vlast i u sve većem stepenu sopstveno kurdsko stanovništvo. U spoljnoj — odnosi Ankare sa Zapadom ostaju napeti, bliskoistočna politika doživljava poraz, a zemlja je uvučena u snažan, lični i, po svoj prilici, dugotrajan sukob s Rusijom“, piše Pjerini.
Nevolje s Kurdima
Situacija se pogoršala pošto je teroristička organizacija DAEŠ (takozvana Islamska država) uz neviđeno nasilje proglasila kalifat i uzela za taoce turske državljane u Mosulu.
Usled toga irački i sirijski Kurdi postali su najbolja „tampon-zona“ u borbi protiv Islamske države, posebno ako se uzme u obzir da ih politički i vojno podržavaju Zapad i Rusija, smatra diplomata.
Iz ugla Ankare, situacija se sada promenila: pretnja od stvaranja nezavisnog Kurdistana na južnim granicama Turske se vraća, komplikujući odnose s Kurdima, dok je Demokratska partija naroda (kurdskog porekla) postala treća po veličini parlamentarna grupa u Turskoj.
Rusija ometa turske planove
Dva događaja posebno su pogoršala okolnosti u Turskoj.
Prvi od njih je operacija Rusije u Siriji, koja je omela Tursku u nameri da izdejstvuje ostavku sirijskog predsednika Bašara el Asada, kao i uspostavljanje zone zabrane letova iznad severne Sirije, koja je, zvanično, potrebna za zaštitu Sirijaca, a faktički — da onemogući teritorijalnu ekspanziju Kurda.
Podrška Rusije dodatno je otežala položaj Turske, koja istovremeno brine zbog tajne pomoći Amerikanaca Odredima kurdske samoodbrane, navodi diplomata.
Ankara teži da spreči ove odrede da preseku zapadnu obalu reke Eufrat i da, ako je moguće, kontroliše veći deo sirijske granice. U političkom smislu, u diskusijama koje se tiču sporazuma o Siriji sada dominiraju Rusija i Iran, a Turska je prinuđena da se prilagodi novoj stvarnosti.
Promena strategije Zapada
Drugi događaj koji je narušio planove Ankare jesu teroristički napadi u Parizu 13. novembra. To je dovelo do novih odluka o vojnim operacijama ne samo u Francuskoj nego i u Velikoj Britaniji i Nemačkoj, koje sada vrše pritisak na Tursku da se aktivno uključi u koaliciju protiv Islamske države i da uloži više napora da se zatvori deo sirijske granice koja je i dalje pod kontrolom ove terorističke organizacije.
Ovakav razvoj događaja postavio je Ankaru u težak položaj jer njen prioritetni cilj nije bila Islamska država nego poraz Radničke partije Kurdistana u istočnoj Turskoj i severnom Iraku i podrška sirijskim Turkmenima u severozapadnoj Siriji.
Incident s obaranjem ruskog vojnog aviona Su-24 je dodatno pogoršao situaciju.
Evropa i Turska — dvolični partneri
Istovremeno, čini se da se odnosi Turske s Evropom poboljšavaju. Pjerini podseća na sporazum o izbeglicama koji su strane postigle tokom samita.
Ipak, obećanja Evropske unije o uvođenju bezviznog režima Turskoj i o stupanju zemlje u EU politički su nepopularni u Evropi.
Pored toga, čini se da EU ne koristi svoj uticaj za poboljšanje vladavine prava u Turskoj, u kojoj vlasti pojačavaju kontrolu medija i sudova, udaljavajući se od evropskih standarda.
Pogled na tursku spoljnu politiku sve više se razapinje između snova i stvarnosti, između njenih korena i složenih spoljnopolitičkih odluka koje zahtevaju postojeći sukobi.
U unutrašnjoj politici Erdogan stalno osporava nasleđe prvog predsednika zemlje Mustafe Kemala Ataturka koji se orijentisao na Zapad u pitanjima obrazovanja, stila života, kulture i uloge religije.
Erdogan je ranije podržao ideju o vraćanju sjaja veličanstvene Osmanske imperije, ali ovaj san se ruši pred aktuelnom situacijom s DAEŠ-om, sporom s Rusijom i kurdskim problemom, smatra diplomata.
Turska će, verovatno, u 2016. godini ostati težak partner Zapada, koji lebdi između NATO-a radi bezbednosti, Evropske unije zbog ekonomskih pitanja, svojih nacionalističkih sklonosti i nedostižnog sna o veličini.
Dalje pogoršanje vladavine prava u zemlji, kao i jačanje neprijateljskih težnji na jugoistoku zemlje, gde žive Kurdi, mogu još više da udalje Tursku od Evropske unije u najmanje zgodnom trenutku, zaključuje Pjerini.
