Zaboravite ljudska prava, medijske slobode, položaj žena i ostale trice i kučine koje Evropska unija pominje kada joj je potreban alibi da zakoči „proces integracija“ kandidata.
Pogledajte Tursku.
U poslednjem izveštaju o kandidaturi Ankare za članstvo u Evropskoj uniji iz novembra stoji da „postoje ozbiljni problemi“, da je „ritam reformi usporen“ i da su „neki zakoni suprotni evropskim standardima“. Kritikovan je napad na slobodu govora i zavisnost turskog pravosuđa od vlasti.
Evropska unija je zamerila Ankari da je „povećala pritisak i pretnje na novinare i medije“ i da cenzuriše internet. Turska je po slobodi medija na 149. mestu (od 180) na listi Reportera bez granica. Uoči parlamentarnih izbora 1. novembra turske vlasti zatvorile su dve televizijske stanice koje se smatraju opozicionim.
U izveštaju „Amnesti internešenela“ iz 2013. godine govori se o kršenju prava „ogromnih razmera“ učesnika antivladinih demonstracija.
„Sistematski je kršeno pravo na miroljubivo okupljanje, kao i pravo na život, na slobodu i pravo da ne budu podvrgnuti mučenju i maltretiranju“, konstatovala je ova organizacija.
Erdogan, predsednik Turske od 2014. godine, nakon jedanaest godina na mestu premijera, ne samo što se poslednjih godina ponaša kao autoritarni vladar koji želi da promeni ustav kako bi proširio predsednička ovlašćenja i primenjuje represivne metode u obračunu sa političkim protivnicima, već sve čini da oteža život ženama. Grupe za zaštitu ljudskih prava govore o dramatičnom porastu nasilja prema ženama od kada je došao na vlast.
Erdogan smatra da je jednakost između žena i muškaraca „protivprirodna“. Pažnju je privukla i izjava zamenika turskog premijera, koji je savetovao žene da se ne smeju glasno na javnim mestima „kako bi sačuvale pristojnost u svakom trenutku“. Društvene mreže su nakon ove izjave preplavile fotografije nasmejanih žena.
Kakav je odgovor Evropske unije na kršenja ljudskih prava u Turskoj? Pokretanje pregovora sa Ankarom o njenom pristupu.
U Briselu je zvanično otvoreno poglavlje koje se tiče ekonomske i monetarne politike, istog dana kada je i Beograd radosno dočekao nova poglavlja.
Ljudska prava su pala u zaborav, a na prvo mesto je dospela bojazan za bezbednost Evropske unije. Šefovi evropskih diplomatija, sa nemačkom diplomatijom na čelu, plaše se da će iz Turske provaliti novi talas izbeglica, zbog čega su spremni na sve ustupke. Do pre nekoliko meseci niko nije razmatrao mogućnost da oživi pregovore sa Ankarom. U Evropskoj uniji se malo ko raduje perspektivi Turske u Uniji, pa se na ovaj potez Brisela gleda kao na iznuđen.
Sporazum o asocijaciji između Turske i EU je potpisan još 1963. godine. Turska je 1987. godine podnela zahtev za pristup, a pregovori su počeli tek 2005. godine. Ankara i Brisel su se od tada usaglasili o polovini od 35 poglavlja. Pregovori su dospeli u ćorsokak pre dve godine, a onda je u oktobru u posetu Turskoj otišla nemačka kancelarka Angela Merkel sa molbom Erdoganu da nešto učini kako bi zaustavio izbeglice koje preko njegove zemlje stižu u Evropu.
U Turskoj je oko dva miliona izbeglica, uglavnom iz Sirije i Iraka, mahom u prihvatnim centrima u kojima nemaju osnovne uslove za život. Nakon što su krenuli ka Evropi, EU je rešila da odreši kesu i obećala Turskoj tri milijarde evra da ih zaustavi. Brisel očekuje od Ankare i pomoć u borbi protiv terorizma, kao i da poveća kontrolu na granici sa Sirijom. Od početka sukoba u Siriji kroz Tursku nesmetano prolaze džihadisti iz Evrope u nameri da se pridruže radikalnim islamističkim grupama, poput DAEŠ-a, takozvane Islamske države.
