Ovih dana opet nas je ogrejalo evropsko sunce: posle dugih premišljanja, analiziranja sa svih strana i iz svih uglova, značajnih pauza, zamuckivanja, izjava o onom što ne zaslužuje komentar i ćutanja o onom što zaslužuje, EU je konačno izrekla presudu: prva poglavlja u pregovorima sa Srbijom mogu biti otvorena. Usledila je salva radosnih reagovanja: konačno smo za korak bliže članstvu, izdrži još malo, narode, svetla budućnost je tu iza ćoška. I serija izlizanih floskula koje slušamo od od 2000. godine, pa i pre, otkad traje rijaliti „hleba (ali ne i ’s leba‘) i evrointegracija“.
Slušamo po ko zna koji put da prirodno pripadamo Evropi — kao da neko može da nas izbriše sa karte i preseli u Aziju ili Afriku, da će od toga pre svega imati koristi građani Srbije jer će, vidite li, reforme koje sprovodimo u okviru procesa evrointegracija doneti veću vladavinu zakona, transparentnost rada državnih organa, striktno poštovanje prava građana itd. — kao da je reforme moguće sprovoditi isključivo kroz evropski put i kao da su sve druge države koje nisu u EU, recimo Švajcarska, ostale zamrznute u prostoru i vremenu i prestale da se menjaju i usavršavaju odgovarajući na izazove vremena.
Ako i zaboravimo činjenicu da, pored pomenute Švajcarske, članica EU nije i jedna Norveška, zemlja za uzor kad je reč o demokratiji i nivou ljudskih prava, ili da je Island dobio status kandidata pa se predomislio i povukao zahtev za članstvo, jer su mu nacionalni interesi bili preči, izbeglička kriza ubedljivo je demonstrirala sve manjkavosti Unije. Pokazala je kao nikad pre da je Brisel glomazni mastodont, armija evrobirokrata koje ni pozamašne zarade ne mogu naterati da žrtvuju vikend da bi se bavili nedaćama ljudi na nekoj tamo grčko-makedonskoj ili još manje, makedonsko-srpskoj granici. Da ne pominjemo kakofonične stavove, famozne kvote za prijem izbeglica koje se kobajagi usaglase na nivou EK da bi već sutradan pojedine zemlje rekle da iz ovih ili onih razloga to ne mogu da ispoštuju. U već podebelom dosijeu nedoraslih, nesuvislih i nesložnih odgovora Brisela figuriraju i kriza evra, grčka krza, danas sirijska…
A o kredibilitetu zvaničnika EU dovoljno govori ukrajinski limb — setimo se kako su ministri spoljnih poslova Nemačke, Francuske i Poljske bili garanti sporazuma koji su sa bivšim predsednikom Ukrajine Viktorom Janukovičem potpisali predstavnici tadašnje opozicije a danas vlasti. I za koji je preko noći ispalo — puj, pike ne važi. Govorili su i da neće Ukrajinu oligarha, a onda prigrlili Petra Porošenka, koji valjda nema sve one milijarde, fabrike i medijske kanale.
Sve to ne pomaže da ovdašnji evroljupci vide brvno u oku Brisela. Nemaju dužeg odjeka ni glasovi razuma koje tu i tamo čujemo od naših političara, recimo, kad u poluvapaju konstatuju da bi na zapadu digli halabuku kad bismo pokušali i deseti deo onoga što radi Priština, nesmetano i uz sufliranje Vašingtona.
Za nas izgleda ne važi pravilo da koga zmija ujede i guštera se plaši. Puštaćemo da nas zmija ujeda opet i iznova, sve zarad Svetog grala evropskog članstva. U to se verovatno uklapa i spremnost da kupimo rog za sveću kada nam objašnjavaju da šija nije vrat i da poglavlje 35 neće sadržati nove uslove za Srbiju. Kažu, to poglavlje koje će biti prvo otvoreno (i koje je, podsetimo, za druge države podrazumevalo tzv. ostala pitanja a samo za Srbiju — Kosovo) biće precizirano narednih nedelja, do međuvladine konferencije 14. decembra. Nije nam eksplicitno rečeno kakvu će sudbinu imati nemački amandmani koji su predviđali uvezanost sprovođenja briselskog dijaloga i daljih evrointegracija. Verovatno će promeniti neku zapetu ili slovo te formulacije da bismo je lakše progutali.
A dok čekamo fanfare povodom postavljanja novog kamena-međaša na putu Srbije ka Briselu, podaci domaćih anketa o padu podrške EU jasno govore da je sve je manje onih koji imaju dilemu: treba li verovati evropskim hvalospevima ili — svojim očima?
