Najteži dan u životu ovdašnjih evrofanatika nesumnjivo je bio 12. mart 2015. godine — dan kad je Island povukao kandidaturu za prijem u Evropsku uniju. Odluka zvaničnog Rejkjavika verovatno je teže pala srpskom eks-ministru Božidaru Đeliću, nego neznanom broju briselskih diplomata kojima egzistencija zavisi od komplikovanih procedura „evropske porodice“.
Možda je deo briselske birokratije ostao bez sigurnih prihoda u trenutku kad je islandski ministar spoljnih poslova zatvorio vrata pregovora (tada je bilo otvoreno 27 pregovaračkih poglavlja), ali je sirotom Đeliću srušen san o „putu bez povratka“ — putu koji je lično on overio čuvenim penkalom kojim je potpisao SSP. Nekoliko godina pre otvaranja prvog poglavlja.
U svakom slučaju, bio je to onaj trenutak kad je svima postalo jasno da evropski put nije put bez povratka, kao i da na kraju tog puta države-kandidate ne čeka blagostanje.
„Interese Islanda najbolje ćemo braniti ako nismo u EU“, navelo je Ministarstvo spoljnih poslova Islanda.
U vreme najnovijih pritisaka EU na Srbiju, uoči otvaranja poglavlja 35, postavlja se pitanje zašto Srbija ne krene putem Islanda? Sagovornici Sputnjika smatraju da je ključni razlog taj što Srbija nema političku elitu koja bi osmislila alternativu „evropskom putu“.
Spoljnopolitički komentator Zoran Ćirjaković, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije, kaže za Sputnjik da sve parlamentarne stranke u Srbiji nisu u stanju da razmišljaju o bilo kakvoj alternativi EU niti da je na bilo koji način konstituišu.
„Činjenica da je Rusija sve važniji akter na međunarodnoj političkoj sceni možda nekim ljudima govori da je moguće konstituisati neku alternativu unutar Srbije, ali naša sadašnja iskustva su takva da ja nisam veliki optimista. Bojim se da je Srbija osuđena da taljiga na putu ka EU i moj najveći strah je da će to zauvek ostati put i da mi nikad nećemo stići na tu destinaciju. Imamo slučaj Turske koja je odavno na tom putu, pa čak i sad kad Zapad ima interes da taj put ubrza, veliko je pitanje da li će se to desiti“, kaže Ćirjaković.
Sociolog dr Slobodan Reljić, bivši glavni urednika Nin, kaže da je Island napustio „evropski put“ zato što rukovodstvo te zemlje radi u interesu svog naroda.
„Građani Islanda su na demokratski način, kao u antičkoj Grčkoj, doneli odluku da preuzmu stvar u svoje ruke, a takve odluke su uvek dobre. Ma koliko teška, ta odluka je znatno bolja nego da su svoju sudbinu prepustili drugima, u ovom slučaju, briselskoj birokratiji“, kaže Reljić.
Za razliku od Islanda, gde prema Reljićevom mišljenju, postoji konsenzus elite i javnosti, zbog čega je i doneta odluka o prekidu pregovora, u Srbiji imamo elitu koja se bavi „vređanjem zdravog razuma“.
„Srpska elita ima sliku EU od pre 15 godina, a takva EU danas ne postoji. Kad bismo imali normalnu elitu i normalnu javnost nama bi Island bio primer zdrave politike i uzor šta nam je raditi. A kod nas se islandski slučaj prećutkuje“, kaže Reljić.
On dodaje da, za razliku od Srbije, Island za EU ne igra značajnu ulogu u slamanju Rusije, ali da to opet ne znači da Srbija ne bi mogla da sledi primer te zemlje.
Ćirjaković kao važan faktor islandskog „Ne“ evrobirokratiji navodi da je Island mala i jako bogata zemlja, jedna od 15 najbogatijih zemalja u svetu po svim relevantnim parametrima, i to političkoj eliti daje „bitno drugačiji manevarski prostor i otvara im bitno drugačije mogućnosti“.
