Sudbina penkala, za koje je Đelić, pre nego što se vratio bankarskom biznisu, pričao da ga čuva za potpisivanje onog važnijeg sporazuma, o članstvu Srbije u EU, nije poznata. Ali možda ga Đelić zavešta nekom budućem muzeju evrointegracija Srbije, ako i kada Srbija, cela ili okrnjena, uđe u ono što tog lepog dana bude Evropska unija.
Srbija je još posle petooktobarskih promena ulazak u EU postavila kao prioritet. Ali da bi išao ka nekom cilju moraš znati imaš li snage za to putešestvije, koju cenu moraš da platiš i šta te tamo čeka. Zasad znamo samo da snage imamo — prekalile nas nedaće i stradanja devedesetih. Koliko smo to platili i čime ćemo još morati da platimo još nismo sveli račun, a izgleda ne znamo, ili nećemo da znamo ni šta nas tamo čeka.
Solunska agenda usvojena 2003. godine tokom grčkog predsedavanja Unijom predviđala je prijem zemalja zapadnog Balkana do 2014. godine po principu „regate“. Ali Srbiju je na tom putu kočio Hag i tek nakon što je tadašnja glavna tužiteljka Tribunala Karla del Ponte izvestila EU da Srbija poštuje odluke tog suda mogao je biti potpisan SSP. Posle nagrade u vidu ukidanja viznog režima 19. decembra 2009. godine Srbiju su od statusa kandidata, međutim, delile dve stvari — hapšenje preostalih haških optuženika i Kosovo, koje je jednostrano proglasilo nezavisnost 17. februara 2008. godine.
Ratko Mladić je uhapšen 26. maja 2011, a ubrzo, 20. jula iste godine i poslednji haški begunac Goran Hadžić. A posle fijaska Srbije pred Međunarodnim sudom pravde koji je presudio da proglašenje nezavisnosti Kosova ne krši međunarodnog pravo, kao i rezolucije koju je Srbija zajedno sa EU podnela Generalnoj skupštini UN (menjajući je u poslednji čas) a koja je predviđala pregovore Beograda i Prištine, taj dijalog je otpočeo 8. marta 2011. godine. Uz posredstvo predstavnika EU Roberta Kupera pregovarali su timovi na čelu sa Borkom Stefanovićem i Editom Tahiri. Podrška kandidaturi Srbije od svih, tada 27 članica Unije data je 1. marta 2012. godine nakon gorkog kompromisa u dijalogu kojim je Prištini omogućeno regionalno predstavljanje uz fusnotu, ali i pošto je na insistiranje Rumunije usaglašen zapisnik o statusu vlaške manjine u Srbiji.
Pregovori sa EU su se dalje preplitali sa briselskim dijalogom u procesu „pokretnih meta“ — ili, što bi rekao Zoran Đinđić, „gutanja žaba“ — samo još ovo, i još ono. A ako je saradnja sa Hagom bila nužni obračun sa nasleđem 90-ih, ustupci Prištini objašnjavani su potrebom normalizacije života za Srbe na KiM i regionalnom stabilnošću. Šlagvort je, posle svake etape, bio isti — pregovori su bili teški, postigli smo najviše što smo mogli u zadatim okvirima. Ko je postavljao te okvire i zašto smo mi pristajali na njih nikako da nam objasne. Ali zato bismo uvek posle početne poruke — „e sada će Srbima biti bolje“, ubrzo saznali da se sporazum ne sprovodi ili da ga Priština tumači na svoju ruku, jačajući prerogative nezavisnosti. U međuvremenu, otvaraju se nove teme poput juga Srbije, pomirenja shvaćenog u ključu pokajanja Srbije, zahteva za usaglašavanje sa spoljnom politikom Brisela kad je reč o Rusiji…
Spisak verovatno nije konačan, budući da se oteže i sa otvaranjem prvih poglavlja. A sve u duhu — sad će, samo što nije, dali su reč, držimo ih za reč. Naime, ne samo da je odluku o otvaranju poglavlja Evropski savet doneo pre više od dve godine, na Vidovdan 2013. godine nego se zaboravlja da je otvaranje prva dva poglavlja koje nam obećavaju ovih dana — 32 i 35 (o finansijskoj kontroli i Kosovu) tek početak mukotrpnog procesa. Koliko teškog, govori iskustvo, recimo, susedne Hrvatske, kojoj je, i pored toga što je od ostvarenja svog „tisućljetnjeg sna“ uživala podršku ključne članice EU, Nemačke, ali i Vašingtona, od statusa kandidata do članstva u EU trebalo skoro osam godina, od oktobra 2005. do 1. jula 2013. godine. Do Soluna — tri somuna.
Najzad, ostaje i pitanje kakvoj to porodici žudimo da se priključimo. Jer, kako sve očiglednije i za Srbiju sve bolnije demonstriraju i ukrajinska i migrantska kriza, u Evropskoj uniji su okrnjeni i evropske vrednosti i jedinstvo, a odluke se često donose uz sufliranje preko okeana — u korist sopstvene štete.
