Bez obzira što sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je procenat građana koji žele u EU odavno pao ispod 50 odsto i da je iz dana u dan sve niži, što smo prilikom glasanja o prijemu Kosova u Unesko popili „žestoku šamarčinu“ od „naših evropskih prijatelja“ i što se EU sve više pokazuje kao nefunkcionalna tvorevina — „Evropa nema alternativu“.
I posle svega, Srbija uporno istrajava na evropskom putu.
Za razliku od vremena od pre nekoliko godina, „evrofanatici“ danas ne ponavljaju kao papagaji da nam evropski put garantuje bolji život i ekonomsku korist.
Disbalans prihoda i rashoda
Ekonomista dr Miodrag Zec, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu kaže za Sputnjik da je EU pred Srbiju postavljala zahteve koje nije pred druge države kandidate i dodaje da je „Srbija prihvatila jedan postupak gde su ustupci koji se čine Uniji i dobici od EU nesrazmerni“.
„Što se tiče troškova ulaska u EU, Srbija je već mnoge stvari prihvatila — SSP, ukidanje carina itd, a istovremeno zauzvrat ništa nije dobila. Dakle, imamo disbalans između hipotetičkih, očekivanih prihoda od ulaska u EU i neophodnih rashoda. Srbija je veliki deo rashoda platila — i tu mislim na ekonomske rashode, o političkim da ne govorim — mada su neizvesni prihodi, ako će ih uopšte biti“, kaže Zec.
Novinarka Ruža Ćirković smatra da je Srbija napravila mnoge ustupke da bi se našla u EU isto kao i Turska, ali ovog trenutka ne izgleda da je Srbija naročito blizu prijema, što znači da je njena investicija bila nesrazmerno veća od rezultata koje je postigla.
Kuda smo pošli?
Ona je ocenila da se trenutno dešavaju velike geopolitičke promene u svetu i da se ne može reći šta će biti sutra, ali ne veruje da Srbija u neko dogledno vreme može da skrene s „evropskog puta“. Ako se pogledaju interesne sfere na Balkanu, izgleda da ćemo sigurno duže vreme ostati na tom putu.
„EU je u poslednjih nekoliko godina pokazala da je jedna potpuno nefunkcionalna celina. Kad god se pred njom pojavio neki ozbiljan izazov, ona nije imala rešenje. Smatram da bi Srbija trebalo da redefiniše svoj stav prema EU, ali sile uticaja u Srbiji su tako jake u pravcu istrajavanja na evropskom putu da neće biti ništa od toga“, kaže Ruža Ćirković.
Profesor Zec smatra da je glavni problem Evropske unije što je ona zamišljena kao jedan politički projekat i što se na svim preprekama pokazuje da ona ne može da rešava probleme — od izbegličke krize, do međusobnih odnosa članica.
Svadbe i sahrane
Prema njegovim rečima, EU nije uspela da izgradi ono što je ključno za tu zajednicu — evropski identitet, zbog čega je u EU „svaki Slovenac, svaki Grk, svaki Srbin — prvo Srbin, Slovenac i Grk, pa tek potom Evropljanin, za razliku od Amerike gde je svako prvo Amerikanac, pa tek onda Poljak, Grk itd.“
„Srbija se našla u situaciji da će umesto na svadbu ili veselje EU stići na neku vrstu brakorazvodne parnice“, kaže Zec.
Istočnoevropske države koje su pre ekonomske krize ušle u EU, verovatno su imale ekonomsku korist, kaže Ruža Ćirković, ali je njihova ključna politička prednost to što kad god dođu u neki interesni sukob sa zemljama van Unije, EU njima daje za pravo. Pošto Srbija želi da se dodvori EU, ona pristaje na takva rešenja, dodaje ona.
Svaki ciga svoga konja hvali
Kao primer, Ruža Ćirković navodi „skandalozno ponašanje Hrvatske“ po pitanju ćirilice i jednako skandalozno obrazloženje EU da su pitanja obrazovanja i jezika — unutrašnja pitanja njenih članica zbog čega „Srbija nije imala nikakav manevarski prostor da se javi kao zaštitnik prava srpske nacionalne manjine u Hrvatskoj“.
To pokazuje da „EU drži stranu svojoj članici čak i kad je to potpuno suprotno elementarnim vrednostima čiji je EU, navodni, zaštitnik".
Profesor Zec upozorava da je u svim bivšim komunističkim zemljama elita više puta slala poruka da će od učlanjivanja u EU građani imati samo koristi, a da troškova neće biti. Međutim, troškovi će sada postati očigledni, smatra on.
„Većina elite bivših komunističkih zemalja politički je saopštavala građanima da će nešto dobiti u EU, a da ih to neće ništa koštati. Sistem političkog obmanjivanja, koji je prisutan kod svih zemalja, da vlada uvek obećava da će nešto dati a ne kaže od koga će uzeti, sada se preneo na percepciju pojedinačnog građanina EU, tako da svi očekuju da će nešto dobiti a da neće ništa platiti. A samo po sebi, to je nemoguće“, kaže Zec.
Srbija se nalazi u stanju „nečega između“, a mi, nažalost, „živimo sa tim već odavno, tako da mislim da ćemo se u EU uklopiti sa ogromnim troškovima, a da će dobit biti vrlo neizvesna“, zaključuje Zec.
