„Nemojte više da mi govorite o poglavljima. Ako hoćete otvorite ih, ako nećete nemojte!“
Ovim rečima je, bar prema pisanju medija, reagovao srpski premijer Aleksandar Vučić na neformalnom sastanku sa šeficom diplomatije EU Federikom Mogerini i kosovskim premijerom Isom Mustafom u Briselu.
Ne ulazeći u to da li je Vučić zaista reagovao ovako, ili su u pitanju medijske spekulacije, tek činjenica je da se novim amandmanom na predlog platforme za pregovaračko poglavlje 35, koji je podnela, prema rečima Marka Đurića, direktora kancelarije za KiM, dodatno pogoršavaju uslovi za evrointegracije Srbije.
Vučić je još pre odlaska u Brisel rekao da, ukoliko pred Srbiju budu postavljeni nemogući uslovi, čije ispunjenje bi značilo da se pogazi srpska zastava, neće u tome učestvovati i da će tad biti vreme za izbore. Ipak u isto vreme je naglasio da Srbija nema drugog do evropskog puta.
Kako rešiti novonastali problem? Da li prekinuti pregovore sa Evropskom unijom? Da li bi Srbija zbog toga trpela sankcije i ako bi — kakve?
Docent na Fakultetu političkih nauka Maja Kovačević smatra da osim političkog pritiska zemalja-članica EU koje su priznale Kosovo, formalno gledano, nikakvih posledica ne može da bude. Ona smatra da bi jedino novo moglo da se desi da EU izgubi efikasan metod ucenjivanja (Kosovo) nas.
„Onog momenta kad je ono postavljeno kao deo poglavlja 35, značilo je samo sistem ucenjivanja za članstvo. Kao takvo, sa stanovišta EU to je jedan vrlo efikasan metod kojim u stvari regulišu odnose između Beograd i Prištine, na način koji EU vidi onako kako ona želi“, objašnjava ona.
Profesor jugoistočnih evropskih studija i direktor Centra za studije jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Gracu u Austriji, Florijan Biber, kaže da je pravo svake strane da ima svoje mišljenje i da ga iznese.
„Srbija ima pravo da ima drugi stav, ali ona mora da pregovara sa EU. U tom smislu, EU ne očekuje da Srbija sad prihvati sve predloge Unije, ali mora da bude spremna da razgovara o tome. Ako bi Srbija sada rekla da ne prihvati taj uslov i da neće da neće da ide u pregovore to bi bio signal za EU da Srbija u suštini ni ne želi članstvo u EU. Ali s druge strane i EU bi prihvatila da Srbija kaže — mi nemamo isti stav kao EU, sad moramo da razgovaramo o tome“, kaže on.
O tome da li bi eventualno „ne“ Srbije Evropi, zbog uslovljavanja u poglavlju sa Kosovom, povuklo za sobom i neke sankcije Srbiji, dr Biber kaže:
„To bi zavisilo od toga koliko bi se pogoršali međusobni odnosi. Ako Srbija odbije pregovore i taj proces to naravno može da bude vidljivo kroz pogoršanje odnosa koji bi doveli do takvog scenarija. Za EU je bitan proces normalizacije Srbije sa Kosovom. To je bitan spoljnopolitički uspeh.“
Kovačevićeva, međutim, smatra da bi eventualni prekid ili zastoj u pregovorima nama dobrodošao jer bismo, kako kaže, bili slobodniji da vodimo politiku onako kako mi smatramo da treba, zato što ne bi bila deo procesa uslovljavanja koji je vezan za članstvo Srbije u EU.
„Dakle, Srbija bi u tom smislu imala veću fleksibilnost. Za nas bi bilo najbolje da se nismo takvim intenzitetom zaletali u proces članstva, pre svega što je neizvestan i dugo traje, i bez pitanja Kosova, a pogotovu u ovoj situaciji. Dakle, mi smo se zaleteli da ispunjavamo uslove koji su bez presedana, kad je reč o Kosovu, a pri tom je potpuno neizvesna i perspektiva učlanjenja i pravac u kojem će se dalje razvijati sam proces evropskih integracija, tako da smo mi prosto došli u situaciji da dajemo mnogo za neku neizvesnu budućnost. Kad kažem — dajemo mnogo, mislim da činimo velike ustupke“, objašnjava ona, dodajući da smo suviše rano pristali na velike ustupke, koji prethode ne članstvu, nego otvaranju jednog pregovaračkog poglavlja.
Profesor Biber, odgovarajući na pitanje zašto EU uslovljava Srbiju Kosovo, objašnjava da se ne dešava ništa novo.
„Od početka medijacije EU između Srbije i Kosova 2011. godine, uvek je bilo jasno da je sa jedne strane ponuda EU da ako se postigne neki dogovor oko normalizacije odnosa sa Kosovom, da će Srbija biti nagrađeno statusom za kandidata i početkom pregovora“, smatra on i napominje da EU traži normalizaciju odnosa Srbije i Kosova, ali da niko nije definisao šta na kraju to mora da znači.
„Moje mišljenje je da je teško videti neki rezultat pregovora u budućnosti koji neće voditi do priznanja Kosova“, kaže on, dodajući da je to nešto što bi moglo da dođe na red tek za pet do šest godina, kad Srbija bude bliža EU.
Pavle Dimitrijević iz Birao za društvena istraživanja veruje da Srbija neće reći „ne“, već da će pokušati da nađe neke nove forme koje bi mogle da se usaglase.
On je uveren da će i dalje biti pregovora bez obzira, kako kaže, na ovu isključivu retoriku srpskih zvaničnika. Međutim, ako bi ipak srpsko „ne“ oživelo, Dimitrijević je siguran da bi EU našla načina da kazni Srbiju.
„Što se tiče ukidanja šengena, ne postoji pravni osnov sa kojim bi mogla da se povuče pravna paralela. To ne može da se desi ali ono što može jeste, ako dođe do odbijanja i blokade evropskih integracija, da u tom vakuumu isplivaju pitanja migranata, pa da se iz tih razloga onda suspenduje šengen na neodređeno vreme. To bi bio posredni pritisak na pregovaračku poziciju Srbije a ne kao isključiva reakcija“, veruje on.
U slučaju da Srbija odbije uslove iz poglavlja 35, profesorka Kovačević veruje da bi doživela sudbinu sličnu Turskoj, gde formalno pregovori sa EU nisu prekinuti, ali su, kako navodi, vrlo niskog intenziteta.
„Ne kaže se da prekidamo pregovore nego se jednostavno postavi način koji ostavlja više vremena da se osmisle sve opcije, razmotri dinamika poteza i dugoročne posledice svakog poteza. Dakle, jednostavno možda jedno realnije sagledavanje naše perspektive članstva uopšte što bi dovelo i do realnijeg postavljanja prema uslovima koji se postavljaju pred Srbiju“, zaključuje ona.
