Za dva dana bi prvu zajedničku tribinu trebalo da održe SDS Borisa Tadića i LDP Čedomira Jovanovića. Demokratska stranka, iz koje su nastale obe ove partije, takođe najavljuje usaglašavanje programskih osnova. A pre nekoliko dana na Javnom servisu predstavnici vodeće partije vladajuće koalicije i njenog glavnog partnera nisu znali da kažu osnove programa svojih partija. Predstavnica SNS-a se pohvalila da je pisala program, a nije znala kako se zove taj program, dok je predstavnik SPS-a rekao da ne može da nabraja osnovne vrednosti partije kojoj pripada, ili ih nije znao.
Ovih nekoliko primera samo su najsvežiji događaji na srpskoj političkoj sceni, a ono što im je zajedničko je — program. Nekima novi, nekima nepoznavanje tog programa, a nekima apsurd da zbog programa mogu zajedno.
Naime, ako socijaldemokratija i neoliberalna ekonomija mogu da prave savez, ako čovek koji je govorio i Kosovo i Evropa može da brani politiku svog novog koalicionog partnera koji Kosovo tretira kao nezavisnu državu, čemu onda njihovi programi? Ako predstavnici vlasti na Javnom servisu ne znaju da gledaocima pojasne zašto su u nekoj partiji, onda se pitamo o stvarnim motivima njihovog bavljenja politikom, ali i kako onda da se građani opredele?
Brak iz računa trpi sve
Da li je na delu neka vrsta smrti ideologije na srpskoj političkoj sceni i dokaz da partijski brak iz računa trpi sve? Da li zarad ličnog interesa političari prave ideološke otklone, frakcije, pa i stranke, a onda sve to ponište zarad nekog višeg, ali opet ličnog interesa? I još očekuju da građani i glasači sve to progutaju.
Profesor na Univerzitetu u Beogradu i dugogodišnji urednik Slobodan Reljić tvrdi da programi partija ničemu ne služe i da oni važe za normalna vremena i uređene sisteme kakav Srbija godinama nije. Jedino se za vreme Saveza komunista znalo šta program predstavlja i koje projekcije ima. Sve posle toga, dodaje Reljić, bila je čista improvizacija i program se pisao po inerciji.
„Tu nema nikakve ideologije, to je dnevno snalaženje sa nekim veštinama koje su opšte. Nema tu ništa partijsko, nego — svako ko zna kako se drže računi na Devičanskim ostrvima, dobro je došao svakoj partiji za njene transakcije“, kategoričan je Reljić.
Čitav partijski sistem u Srbiji, dodaje on, krajnje je obesmišljen. „Kad imate neki program morate da realizujete neku ideju, morate da imate neki cilj, morate imati neku predstavu, ne samo o toj sadašnjici koja se vrti nego morate imati neku predstavu o tome kud se ide, a toga danas nema“.
Šta je rešenje za građane
Prema sociologu Zoranu Stojiljkoviću, profesoru na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, stranački programi treba da pokažu šta je specifična politička ponuda i da oko nje identifikuju elementarno biračko telo. Međutim, u političkoj praksi se vode logikom interesa organizacije i izbornih rezultata pa, kako kaže Stojiljković, partije levice imate i u vlasti i u podeljenoj opoziciji, a da su zajedno dobile bi 30 odsto.
„Šta je rešenje za građane? Rešenje je da se stranački programi u izbornoj ponudi kritičkim pristupom javnosti učine merljivim. Konstatacija da ću se ja boriti protiv korupcije ili da ću se boriti za veće zapošljavanje mladih je samo konstatacija ukoliko nema merljive rezultate“, konstatuje Stojiljković.
Posebno je važno da kad neko uđe u vlast i formira politiku vlade, građani provere koliko u izbornom manifestu i programu te partije ima zajedničkih elemenata sa onim što radi vlada. Druga stvar koju bi, prema Stojiljkoviću, valjalo proveriti jeste da se strogo meri, prati, analizira i organizuje politička tražnja u uticajnim profesionalnim udruženjima, sindikatima, studentskim organizacijama i da to uslovljava podršku.
„Dokle god se to ne izmeni i dokle god se ne izmeni izborni sistem da biramo lice sa imenom, prezimenom, biografijom, uvidom u podatke koga je i kako ’usrećio‘ u svom prethodnom profesionalnom angažmanu ili sedeći u upravnim ili nadzornim odborima, neće se ništa promeniti“, tvrdi Stojiljković.
Znači, podvlači on, programi jesu relevantni, a to što od njih nema ništa je zato što ih ne kontrolišemo, zato što ne tražimo da budu precizirani, kvantifikovani, i što kad licitiramo političku ponudu nismo organizovani da postavljamo makar ova pitanja.
