„Moje ideje nisu propale i nikad ne mogu propasti. Mogu samo ja jednog dana da umrem, ali ni to nije sigurno“. Ovako je devedesetih govorio Vojislav Šešelj, lider Srpske radikalne stranke. Slično, pretpostavljamo, misli i danas. Ili bi bar slično odgovorio, jer se često dešavalo da ono što misli bude drugačije od onog što govori, a sve zajedno drugačije od onog što na kraju uradi.
Radikalna politička ideja
„Nisam za ovih šest meseci ostvario baš sve što sam želeo, ali SRS je stala na noge, oporavila se, naglo jača svuda u Srbiji i prema istraživanju javnog mnjenja već ima više od 20 odsto uporišta u biračkom telu“, tvrdio je nedavno Šešelj, objašnjavajući da je posle povratka iz Haga podigao partiju na noge.
Ovih 20 odsto podrške u biračkom telu je, čini se, ipak previše, ali je istina da istraživači i ovih dana javljaju da je njegova partija svakako u usponu. Da su sutra izbori, SRS bi među retkima ušla u parlament, i to na trećem mestu, sa rejtingom od 6,6 odsto.
Da podsetimo, SRS sadašnje ime nosi od 23. februara 1991, kada je u Kragujevcu verifikovano ujedinjenje Srpskog četničkog pokreta i dela Narodne radikalne stranke koji je bio u sukobu sa tadašnjim predsednikom Veljkom Guberinom.
Da li je Šešelj izabrao vreme kad će se politički aktivirati ili je ono izabralo njega, tek, tada su počinjali ratovi u bivšoj SFRJ, a nacionalistička retorika koju je zaokružio još u disidentsko vreme morala je dati prave rezultate. Njegova ideja srpske granice na liniji Karlobag — Ogulin — Karlovac — Virovitica privukla je one kojima je Miloševićeva nacionalna politika delovala nekako nekonkretno.
Politički prostor koji već dve i po decenije popunjavaju Šešelj i njegova partija može se definisati kao skup svih ideja koje su na, tako da kažemo, liniji naroda, odnosno — populizam i demagogija. Svakako i laki prelazak sa desnice na levicu, ako proceni da mu to u tom političkom momentu odgovara. Klackalica „nacionalno-socijalno“ često mu je bila omiljena igračka.
Kad je Pekić pao, a Sloba postao ortak
Politički debi Vojislav Šešelj imao je na prvim predsedničkim izborima u Srbiji 1990. godine, kad je dobio 96.277 glasova. Mnogi bi se zakleli da je već tada Miloševiću delovao mnogo simpatičnije od Vuka Draškovića, a ima i onih koji tvrde da je Milošević u njemu pronašao saveznika tek kad je 1991. na dopunskim izborima u beogradskoj opštini Rakovica Šešelj pobedio književnika Borislava Pekića.
Rada Trajković je iz njegove partije otišla kad je „shvatila da on i Milošević u stvari rade zajedno“. Nekadašnji generalni sekretar SRS-a Aleksandar Stefanović znao je da kaže da je otišao od Šešelja kad je „stranka u velikoj meri postala glavni podupirač režima Slobodana Miloševića“.
Slobodanu Miloševiću će neprijatelji svih boja priznati da je znao sa radikalima. Nikad im nije dozvolio da zauzmu prostor koji ne zaslužuju, ali ih nikad nije ni potcenjivao. Ili će biti da je Šešelj bio dovoljno socijalno i politički inteligentan kako da se i kad postavi. Čak je bio zajednički kandidat SRS-a i SPS-a na predsedničkim izborima 2002. godine.
Uz obilje sličnih interpretacija analitičara i hroničara srpske političke stvarnosti u poslednjih četvrt veka, dve navedene izjave nekadašnjih Šešeljevih saradnika najbolje opisuju njegov politički kredo: uvek blizu vlasti, pa čak i u vlasti, ali nikad na vlasti. Tako je radio oduvek, a tako, čini se, radi i danas.
Svakodnevno se zamera Tomislavu Nikoliću i upadljivo izbegava otvorenu konfrontaciju sa Aleksandrom Vučićem. Jedan od priloga ovoj tezi je i poslednji intervju premijera Vučića na televiziji Pink, u kome su puštena i pitanja koja mu je Šešelj postavio. Mnogi su očekivali daleko provokativnijeg Šešelja i oštrije teze, međutim sve se završilo interesovanjima za naoružanje i sitnim čarkama.
Dakle, politika lidera radikala i posle 25 godina ostaje na narodnoj priči i nezameranju režimu, računajući da će tako opstati i on i partija mu. Iliti — šešeljizam, doktrina u opancima režima.
