Da li ste za to da nestane Republika Srpska? A da Srbija zvanično prizna Kosovo kao nezavisnu državu? Srbe u Hrvatskoj sve češće tretiraju kao građane drugog reda, da li je to u redu? Podržavate li program prema kome u Crnoj Gori oni koji se izjašnjavaju kao Srbi umesto srpskog uče maternji jezik?
Odgovor prosečnog Srbina, ali i građanina Srbije, na sva ova pitanja bio bi kategorično „ne“.
Međutim, pitate li te iste ljude šta će uraditi ako ovlašćenja Republike Srpske budu svedena na nivo mesne zajednice, ako Kosovo stvarno dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama ili pak šta čine gledajući pogrom Srba koji u Hrvatskoj traje do ovog trenutka, bojimo se da će odgovor biti: čekaj da vidim šta imam za večeru.
Krajinu ti neću oprostiti
Mnogi će se zakleti da kraj Slobodana Miloševića nije bio 5. oktobar 2000. već 5. avgusta 1995. godine. Dakle, onog trenutka kad je pala Republika Srpska Krajina.
Zastupnici ovakve teze smatraju da je elita — što politička, što intelektualna — ona koja usmerava kretanje naroda. Narod je, tvrde oni, rekao svoje. Čekalo se od 1995. godine da se elite dogovore.
Osećaj više vrednosti
Odemo li još u prošlost videćemo da su Srbe sa Kosova i Metohije koji su 80-tih dolazili u Kraljevo ili neki drugi grad stanovnici tih mesta pogrdno nazivali „Šiptari“. Ti Srbi sa Kosova i Metohije bili su na neki način stigmatizovani od strane starosedelaca iz centralnih delova zemlje.
Izvesna vrsta pizme stanovnika Srbije prema novopridošlima, bilo prema onima iz pokrajina ili nekadašnjih republika, bilo stanovnika glavnog grada prema ljudima iz provincije — postojala je i postoji. Taj ničim izazvani osećaj više vrednosti može se objasniti jedino manjkom iste kod domicilnog stanovništva. Ako stvarno takvog stanovništva i ima, jer su većina onih koji se danas smatraju rodženim Beogradžanima, na primer, građani drugog, eventualno, trećeg kolena. I brzo zaboravljaju.
Medijsko prepariranje
Međutim, uprkos svemu tome danas su, ili je to samo percepcija, Srbi prema sudbini Srba van Srbije postali ravnodušni, nekako apatični, čini se da im je stvarno suviše daleko sve što je dalje od večere, da su prema migrantima fini jer će oni kroz Srbiju samo da prođu, a da im je Srba iz Krajine koji i dan danas žive u barakama u kolektivnim centrima žao — ali ništa više od toga. Da im nije pravo što u gradovima na Kosovu i Metohiji nema Srba, ali da ništa neće učiniti prema tom pitanju.
Veći deo objašnjenja za ovakvo stanje stvari leži u činjenici da u Srbiji u poslednjih dve decenije vlada „denacifikacija“. Ogromne pare i sredstva su uložena u to. Permanentno se nameće obrazac prema kome svi imaju pravo na verski i nacionalni identitet ili bilo koju drugu različitost, ali kad to Srbi istaknu, onda to nikako nije dobro.
Drugi deo odgovora, usko povezan sa prvim, je u činjenici da su onog prosečnog Srbina, ili građanina Srbije gotovo svejedno, mediji preparirali konstantnom pričom o važnim i nevažnim temama. Bukvalno su mu isprali mozak ili ga u boljem slučaju ućutkali neprestanim puštanjem u javnost samo jednoobraznih priča, samo određenih ljudi koji kao mantru ponavljaju da „treba biti svestan realnosti“.
Prevedeno, ova mantra znači — treba priznati Kosovo, ne treba se ni u čemu suprotstavljati već bespogovorno prihvatati sve zahteve međunarodne zajednice i nikako, ali nikako, na javnom mestu isticati ko si i šta si. Ako ovi što u medijima svakodnevno imaju neka smatranja ne pričaju to što pričaju, ako mediji ne objavljuju to što objavljuju, onda će i oni sami postati svesni realnosti jednim hvatanjem za novčanik. Razumeli smo se.
Treći deo uzroka za ovakvo stanje stvari je ekonomija, kućna ekonomija baš onog Srbina što gleda šta će imati za večeru. Takav, stvarno, i da hoće ne može i nema odakle da pomogne.
Nema politike identiteta
S druge strane, možemo li da postavimo kontra pitanje: a šta Srbi iz Srbije mogu da urade pa da Srbi u Crnoj Gori uče na srpskom? Šta neki Šumadinac može da uradi da se Srbima vrate stanarska prava u Hrvatskoj, šta neki Beogradžanin ili Beograđanin može da učini i pomogne Krajišnicima u kolektivnim centrima?
Dosta novca za Srbe iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova su već dali i daju kroz budžete. Neki su i ratovali, tako što su se odazivali mobilizaciji. A svi su, ili većina njih, izabrali svoje predstavnike. Predstavnička demokratija i postoji zbog toga da se građani ne organizuju svako malo za neke akcije, pa bile te akcije i velike i sudbinski nacionalne, već biraju one koji će se boriti za ono za šta su im dali mandate.
Dakle, na državi je gro problema. Više decenija. Na elitama, ne samo političkim, je usmerenje. Ali Srbija već poodavno, duže od svih ratova, nema elitu sposobnu da kreira ozbiljnu politiku identiteta.
Kad je potpisnik ovog teksta posetio „Nacionalni muzej Amerike“ u Vašingtonu, sa ponosom su mu pokazali neke bejzbol loptice i jaknu koju je Džon Travolta nosio u filmu „Briljantin“. Šta ćete, ko šta ima — to pokazuje.
A Srbi se stide i Oplenca i Kuće cveća, i Takova i Kragujevca, i Koče Popovića i Radomira Putnika. One koji su ih vodili ili one koje su birali da ih vode — ili ubiju ili, ako preteknu i umru prirodnom smrću, sahranjuju pod lipom, noću.
I konstantno su zaplašeni, počev od toga da ne pevaju određene pesme u vreme komunizma, do današnjeg vremena kad ismevaju i izvrgavaju ruglu svakog ko se prekrsti.
A vi, znate li vi šta bi ste radili ako bi Kosovo postalo nezavisno, Srspka izgubila samostalnost, a Srbe u Hrvatskoj i Crnoj Gori naterali da se ne izjašnjavaju kao do sad? Za večeru da vas ne pitamo.
