Čuda se dešavaju. Ujedinili se Srbi i Hrvati. Uistinu, ujedinila ih je smrt.
Svi koji su proteklih dana barem jednom ušli na društvene mreže ili pogledali neku informativnu emisiju u Srbiji, videli su veliku žal zbog toga što je takozvana Islamska država pogubila hrvatskog državljanina Tomislava Selopeka. Normalne stvari ne bi trebalo hvaliti, ali u nenormalnim vremenima gestove poput ovog srpskog za hrvatskim državljaninom svakako valja istaći.
Ako je tih dana i bilo sporadičnih ispada u komentarima vezanim za Selopeka, jučerašnja vest o smrti Arsena Dedića pokazala je da postoje ličnosti koje toliko povezuju Srbe i Hrvate da ništa drugo ne može da remeti pijetet prema ovom velikom čoveku i umetniku.
O, Arsene
Uprkos činjenici da su u istom danu, nekoliko sati ranije, u Vukovaru ukinuli ćirilicu, svi koji pišu i na ćirilici i na latinici, iznova su slušali muziku i tekstove Arsena Dedića. Gotovo sve informativne emisije sinoć su završavane njegovim notama, a sve vesti jutros su među prvim naslovima javile da je umro čovek vaše ili mladosti vaših mama i tata. On nije bio ni Srbin ni Hrvat. Bio je Arsen, uz koga se radovalo i patilo.
Ima neka tajna veza, što bi rekao Duško Trifunović, između Hrvata i Srba. A u nekim momentima je ta „linija što spaja i razdvaja“ veoma tanka.
Svakako najpoznatiji Srbin rođen na prostoru današnje Hrvatske je Nikola Tesla. Uz ovog genija, koga svojataju i mnogi u svetu, Hrvati još jednog Srbina žele da prisvoje. Ivo Andrić je taj drugi genije.
Ličnosti kao karike
Kad smo kod genija, jedan koga su tako zvali zbog zanatskog umeća ostaće upisan u enciklopedije srpskog novinarstva kao čovek koji je mogao sve: i da ima rečenicu, i da napravi televiziju, i da radi u vlasti, i da piše protiv nje. Prepoznajete da je reč o Aleksandru Tijaniću, do pre dve godine prvom peru Srbije i dosta godina ranije „gigantu“ hrvatskog tiska, kako su ga oslovljavali zbog kolumne koju je pisao u „Slobodnoj Dalmaciji“.
Hrvatska, razblažena, verzija Tijanića je novinar Denis Kuljiš. Decenijama jednako čitan u Srbiji koliko i u Hrvatskoj, i gotovo jednako uticajan u obe zemlje.
Bivša Jugoslavija imala je Batu i Borisa, a rat je učinio da Hrvati dobiju Borisa Dvornika, a Srbi Velimira Živojinovića. Zajednički im je ostao Rade Šerbedžija.
Hrvati su još imali košarkaša Dina Rađu, Srbi Vlada Divca. Košarkaški trener Božidar Maljković je toliko titula prvaka Evrope doneo u Split da su ga Hrvati oslovljavali sa šjor Boža. U fudbalu je najpoznatiji zajednički sadržalac ovih dveju zemalja Ljupko Petrović, trener legendarne generacije fudbalera Crvene zvezde, rođen u Osijeku.
Ono u čemu je Hrvatska bolja je čovek koji nema pandan u Srbiji — Igor Mandić, književnik i publicista. Njega danas u Hrvatskoj čitaju jer ih nervira, a u Srbiji jer ga smatraju svojim.
„Split je takav grad da se svakog proljeća poželim razvist, a svake jeseni mi je drago što to nisam učinio“. Da, ovo je citat Ante Tomića, književnika i kolumniste koji bi se u Srbiji mogao uporediti jedino sa Muharemom Bazduljem, da je nekim slučajem Bazdulj rođen u Kragujevcu umesto u Travniku.
Hrvatska pak nema nekog kao što je pesnik Matija Bećković ili teniser Novak Đoković, mada su Srbi onomad voleli da gledaju i navijaju za hrvatskog tenisera Gorana Ivaniševića.
Onda profesor Dejan Jović, naučnik Milutin Milanković, pesnik Tin Ujević, koji je jedno vreme živeo i radio u Beogradu i dve zbirke pesama objavio na ćirilici, u ekavskom izgovoru, fudbaler Robert Prosinečki.
Svi ovi pomenuti, mnogi kojih se nismo setili ili oni koje smo namerno zaboravili, čine tu kulturnu, medijsku, pre svega ljudsku nit koja povezuje građane sa prostore Hrvatske i Srbije. Samo još da ne mora neki ekstremista da odrubljuje glave ili da veliki pesnik da umre, kako bi se svega ovoga setili.
