Da sam pre mesec dana, kad su Britanci stavljali na glasanje rezoluciju o Srebrenici, napisala da su zapravo postavljali klopku za Putina i Rusiju, i da su tu Srbi bili kolateralna šteta, a da je beskonačno prepravljanje teksta samo manevrisanje koje treba da odvuče pažnju sa glavnog cilja — verovatno bi me mnogi proglasili za pobornika teorije zavere.
Glasanje o osnivanju suda za malezijski avion, koji je pre godinu dana srušen na ukrajinskoj teritoriji, još je jedan argument u korist ove teze.
Sudovi Ujedinjenih nacija osnivaju se da rešavaju problem globalnih pretnji miru i ne pamti se da su nekad osnivani da istraže padove aviona. Zašto, na primer, nije napravljen sličan sud da razotkrije misteriozni nestanak drugog (zapravo prvog) malezijskog aviona, koji je prosto nestao i tek danas (posle više od godinu dana) saznajemo da je (možda) pronađen neki njegov deo u okeanu? A gde su ostali avioni koji su odneli u smrt stotine i stotine putnika? Zašto su o njima donosili odluke „normalni sudovi“. I zašto, na kraju krajeva, čak ni u slučajevima kada su oružane snage SAD 1988. oborile iranski avion, ili ukrajinske — ruski (2001. godine) nije bilo takvog suda? Hoće li uskoro Ujedinjene nacije rešavati pitanje saobraćajnih nesreća zbog, na primer, prebrze vožnje ili vožnje u pijanom stanju?
Ne, naravno, cilj je bio da se Rusija dovede u bezizlaznu situaciju, da povuče iznuđeni potez i u očima sveta postane zaštitnik zla (kao u slučaju rezolucije o Srebrenici). Da i ne govorimo o tome da se stavljanje veta u Savetu bezbednosti smatra nepoštovanjem članica Saveta. Jer — zašto one postoje, ako jedna od njih može dizanjem ruke da poništi svaku odluku? Zato je uobičajena diplomatska praksa da se o svim rezolucijama prethodno diskutuje, i da se ona na koju će neko staviti veto — ne stavlja na glasanje. U ovom, kao i u prethodnim slučajevima, bilo je apsolutno jasno da će Rusija sprečiti donošenje rezolucije — to je Čurkin, u više navrata i ne samo na zatvorenim konsultacijama nego i javno, govorio.
Ali, autorima rezolucije je bilo važno da „daju vetar u leđa“ svojoj tezi da je Rusija krivac za nesrećne civilne žrtve u ratu koji Zapad tako revnosno potpiruje. Pošto nemaju dokaze, i pošto nikako ne žele da odgovore na pitanja koja Putin ovih dana ponovo postavlja u vezi sa nesrećom, organizatori spektakla koji se odigrao na Ist Riveru napravili su „pakleni“ scenario — ako blokira rezoluciju, Moskva je država-agresor, okupator dela ukrajinske teritorije, boji se istine i samim tim priznaje krivicu, a ako ne — unapred je jasno da će je sud proglasiti krivim. Rusiji je ostalo samo da bira između dva zla.
Varijanta sa vetom je manje zlo, prosto zato što je u situaciji sa „boingom“ već odavno jasno da nikome, osim naravno porodicama žrtava, nije važno kako su ti ljudi nastradali. Mnogi će se setiti da je to jedinstven slučaj u kome je krivac bio proglašen takoreći i pre istrage i pre pronalaženja crne kutije. Zato što su u informacionom ratu koji Zapad vodi protiv Rusije sva sredstva dozvoljena.
Da je Rusija kriva za civilne žrtve rečeno je takoreći čim je avion pao, i godinu dana je potrošeno da se to dokaže. A pošto dokaza nema — i sud ćemo izmisliti, pa neka se sledećih dvadeset godina seiri o „Putinovim zločinima“. I neka se vidi da je ceo svet protiv Rusije (ili obrnuto — svejedno je).
A moglo je i mnogo prostije — recimo, da SAD pokažu satelitske snimke snimljene tog dana iznad Ukrajine, na kojima se mora jasno videti šta se dogodilo. Ali, to nije rešenje, jer bi se tako saznalo ko je pravi krivac, a to bi uništilo čitavu koncepciju o evropskoj Ukrajini koju uništava „totalitarna“ Rusija i „diktator“ Putin.
Da, činjenicu da je Rusija onemogućila stvaranje suda Ujedinjenih nacija za malezijski avion mnogi će zlurado koristiti kao krunski dokaz da ona time pokušava da izbegne osudu za zločin koji je učinjen. Ali, to je ipak manje zlo, jer Putin je već u očima tih ljudi za sve kriv.
A za one druge, koji zaista žele istinu, ima mnogo boljih načina da se ona pronađe. I Rusija će u to uložiti sve svoje mogućnosti. A one nisu baš male.
