One večeri kad se već znalo da britanska rezolucija o Srebrenici neće proći, i kada je premijer to saopštio novinarima, jedno pitanje izazvalo je njegov osmeh, ali i osmeh ministra inostranih poslova Ivice Dačića — upravo su ga, kažu, očekivali. Pitanje je bilo — koliko košta ruski veto?
Iako je premijer jasno i decidirano odgovorio, neki mediji nastavljaju da kalkulišu i nagađaju, sve potencirajući svoju krajnju objektivnost, i tobože hvaleći Rusiju kao pragmatičnu državu, državu koja vodi računa o svojim interesima, pa ni tamo nema besplatnog sira. Dakle — račun će kad-tad stići. Još da nam ti naši dušebrižnici kažu koliki će biti, pa da na vreme prištedimo, da ne dođemo u situaciju u kojoj je Grčka danas.
Naravno da Rusija vodi računa o svojim interesima, i naravno da tako radi svaka ozbiljna država! Ali Rusija, upravo zato što je velika i ozbiljna država, može sebi da dozvoli da vodi računa i o interesima drugih. Recimo — da ne dozvoli da se bombarduje Sirija ili da se zločini selektivno proglašavaju genocidom po principu — ono što smo mi činili to nije genocid, ono što su neki drugi, to obavezno jeste.
Uz to, Rusija na čelu diplomatije ima iskusnog diplomatu, mnogi će reći — najboljeg u ovom vremenu u kome nema pravih lidera. Diplomatu koji je matirao Veliku Britaniju i mnogo pre nego što je dao nalog svom predstavniku u Savetu bezbednosti da glasa protiv Rezolucije.
Onog momenta kada je Rusija podnela kontrapredlog bilo je jasno — britanska rezolucija pada, na ovaj ili onaj način. Ako se prihvati ruska verzija, Moskva jednim udarcem ubija dve muve, cementirajući Dejton koji je trn u oku Zapadu, a ako ne prođe, neće proći ni britanska.
Ali Lavrov je džentlmenski pružio šansu svom britanskom kolegi da prilagodi sopstveni predlog ruskom i da izađu na sednicu Saveta bezbednosti sa zajedničkim predlogom o osudi svih zločina na tlu bivše Jugoslavije. Bez reči „genocid“.
I umesto da prihvati pruženu ruku, britanski šef diplomatije pokazuje krajnji diletantizam pišući, brišući i trgujući terminima, pa i nudeći u kuloarima rešenje tipa „a ako ubacimo u rezoluciju i stradanje Srba i Hrvata, hoće li tako moći da prođe?“.
A sve da se Vlasi, tj. Rusi, ne sete da iza želje da osudi zločin u Srebrenici, Britanija zapravo želi da otvori put za reviziju Dejtona, kao i za disciplinovanje Republike Srpske. I naravno, a možda i na prvom mestu, svesna od samog početka da Moskva neće dopustiti takav razvoj situacije, da žigoše Rusiju kao zemlju koja štiti genocidni narod.
Isto tako, „duplo dno“ ima i sekiracija nekih naših medija koji se pitaju koliko će nas koštati ruski veto, a zapravo ne brinu o računu koji će nam ispostaviti Moskva nego o onom drugom, kojim će nas kazniti naši veliki evropski „prijatelji“, koji samo čekaju da negde pogrešimo i naprave nam branu na putu za srećnu evropsku budućnost. A može li postojati veća greška od ruskog prijateljstva i podrške!
Bilo bi i fer i korektno da se zapitaju, na primer, koliko će tu pragmatičnu Rusiju koštati veto kojim je „oslobodila“ srpski narod optužbe za genocid. Jer, da parafraziramo — nema besplatnog sira.
Znači, i Moskva će morati da plati neku cenu zato što je pred celim svetom obrukala pisca rezolucije koji ni iz šestog puta nije uspeo da pogodi cilj. Cena može da bude, takođe, velika.
Prvo što pada na pamet svakome ko makar malo zna o diplomatiji jeste takozvani princip reciprociteta kojeg se diplomate „drže kao pijan plota“. Dakle, već prvom prilikom, Velika Britanija i oni koji su je podržavali u ovom slučaju, mogu da blokiraju bilo koji ruski predlog, čak i ne pročitavši ga. Prosto kao odgovor na Čurkinovo „ne“ Londonu.
A ta prva prilika može za Rusiju biti veoma važna, jer se upravo sada bori za poštovanje Minskih sporazuma i obezbeđivanje mira u Ukrajini, koga neće biti sve dok Amerika i njeni saveznici ne kažu — dosta je bilo.
Možda bi se o tome mogla voditi (za Rusiju korisnija) bitka u Savetu bezbednosti. Ili o Iranu… da i ne govorimo o ukidanju sankcija koje su Moskvi nametnute sa ciljem da je izoluju od celog sveta.
U ovom trenutku, kad Zapad traži i koristi svaku priliku da Rusiju proglasi zemljom sa kojom se ne može sarađivati, ni dogovarati se, poslednje što Moskvi treba je da zaoštrava odnose sa Velikom Britanijom, ili sa bilo kojom zemljom „velike petorke“.
Ali, ta „pragmatična“ Rusija očigledno nije o tome mislila, ili je rešila da plati cenu. Nek košta koliko mora. Biće da tu ipak nije suvišna reč „prijateljstvo“ koju naši „objektivni“ analitičari toliko žele da izbegnu.
