Kad kaže: predsednik, Srbin misli: Putin. I ozbiljan je kad to saopšti.
Ne, nije to čin veleizdaje srpskih nacionalnih interesa, želja da Srbija postane ruska gubernija ili pak sramota od predstavnika sopstvene vlasti. To je verbalni iskaz prisnosti, deo vekovne tradicije koju otac sinu usađuje prepričavajući mu istoriju, ali i prkos prema svima onima koji Srbiju ne moraju da vole ali kao da neprestano moraju da rade protiv njenih nacionalnih interesa.
Iako taj prosečni Srbin zna da u međunarodnim odnosima ne postoji ljubav već interesi, on još više zna da onomad car Nikolaj Romanov nije baš gledao sopstvene interese, već i interese Srbije. I da ga je to koštalo. Seća se da je kralj Petar, kad je poveo vojsku iz Srbije pod naletima Austrougara, znao da „ima leđa“. Dobro, seća se i polugladne Rusije na čelu sa vremešnim Borisom Jeljcinom koja, na momente, nije mogla da odbrani sebe, pa nije odbranila ni Srbiju od sankcija međunarodne zajednice. Ali se podigla. Više nego podigla.
I zato, izgovarajući to prezime — Putin, Srbin saopštava i: gazite, ali ja sam i dalje tu; podmećite i spinujte, ali ja šajkaču cilindrom menjati neću; vi gledajte vaše interese, a ja i moji ćemo (opet) u Rusiju.
Jednopolarni svet, koji je trajao neko vreme, otišao je u istoriju. I ekonomski osnažena Rusija poslednjih godina, sve češće, pokazuje da bez njenog aminovanja ne može da se kroji geopolitička slika sveta.
To onog Srbina sa početka teksta dodatno ohrabruje. Raduje ga snaga em njegovog prijatelja, em onog koji njegovom neprijatelju zna da kaže: „njet“. On tada ne kaže samo Putin, već i Vladimir Vladimirovič Putin, želeći da se malo i podsmehne gubitnicima.
Jučerašnje rusko „njet“ u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija na britansku rezoluciju o Srebrenici je (još jedna) pobeda ruske diplomatije.
Zna i to Srbin. Zna da Rusija nije baš morala da poteže veto i da pre toga nije morala da napravi smešnim (da, baš ova reč) Britance sa šest ili sedam nacrta predloga rezolucije. I da im svaki bude odbijen.
Sve to on zna, ali je sve to i očekivao.
A i nekako je ljudski da — kad te neko jači sapinje, ugrožava i tlači, prikazujući kako je to sve za tvoje dobro kao da si dete ili guska u londonskoj magli — zavapiš za pomoć nekog još jačeg. Ili da taj neko sam „odgurne“ onog koji te tera u ćošak.
„Englezi, dajte mi imena dva čoveka koje ste pomirili ovim predlogom rezolucije i promenićemo mišljenje“, rekao je premijer Srbije Aleksandar Vučić aludirajući, ispravno, da britanska rezolucija samo kvari, a ne popravlja odnose među narodima.
Ruski veto je sve to zaustavio. Njihovo „njet“ je stop podelama, stop stvaranju konstantno trusnog područja na Balkanu, to je sibirska ledena voda na ponovo upaljene međunacionalne strasti na prostoru bivše Jugoslavije. Rusko „njet“ nikako nije negiranje stradanja i ubijanja, već pijetet žrtvama i skidanje bremena sa leđa budućim generacijama svih nacija i vera. Ono je, suštinski, „da“ pomirenju. Ali i „da“ onom Srbinu koji je čekao pomoć ponavljajući: uzdam se u se i u svoje Ruse.
