Pristalice stvaranja „Velike Albanije“ dobili su odrešene ruke od Vašingtona i prešli u akciju.
Lanac događaja
Na fudbalskoj utakmici reprezentacija Albanije i Srbije 14. oktobra prošle godine došlo je do incidenta sa bespilotnom letelicom na koju je bila pričvršćena zastava fašističke „Velike Albanije“. Let drona je isprovocirao nerede na tribinama stadiona beogradskog Partizana. To bi se moglo nazvati običnim huliganstvom da se nije ispostavilo da je letelicom upravljao brat albanskog premijera Olsi Rama koji se nalazio u VIP loži stadiona.
Premijer Albanije Edi Rama 7. aprila je izjavio da ujedinjenje Albanije i Kosova neizbežno i neosporno. Iako se radi o direktnom prekrajanju granica u Evropi, zapadne zemlje pokazuju da su neverovatno gluve i slepe na ovu pojavu.
Aprila 10. borci elitne jedinice albanske „Oslobodilačke narodne armije“ pod nazivom „Hasan Priština“ pucali su na zgradu Vlade Republike Makedonije u pravcu kabineta premijera Nikole Gruevskog. U svom saopštenju „oslobodioci“ su objasnili da je jedan od razloga za izvođenje akcije bila „svakodnevna nastojanja makedonskih vlasti da se, po srpskom receptu, približe Rusiji“, dok se Albanci zalažu za evroatlantske integracije.
Oko 40 ekstremista napalo je 21. aprila pogranični policijski punkt u Makedoniji i uzelo je četiri policajca kao taoce. Oni su izjavili da žele da imaju državu sa albanskim stanovništvom i zapretili da će likvidirati svakog ko se usudi da im priđe.
U Kumanovu je 9. maja izvedena specijalna operacija tokom koje je ubijeno 14 militanata, a zarobljeno 30. „Oslobodilačka narodna armija“ je preuzela odgovornost za pripreme terorističkih akcija u Skoplju.
Albanski teritorijalni apetiti
Ideja velike Albanije predviđa objedinjavanje svih teritorija na kojima žive Albanci. Okosnicu velikoalbanskog projekta podjednako čine Albanija i, stvorena američkim oružjem — „Republika Kosovo“. Ideolozi „Velike Albanije“ pretenduju i na neke regione južne Srbije, zapadnu Makedoniju, jugoistok Crne Gore i severozapad Grčke.
Na jugu Srbije, u Preševskoj dolini, broj Albanaca se procenjuje na oko 60 hiljada, što je beznačajan broj u odnosu na ukupno 7 miliona stanovnika Srbije. Međutim, u dva od tri regiona — Preševo i Bujanovac — Albanci čine većinu 90, odnosno 55 odsto. U Makedoniji je situacija malo drugačija — u njoj živi više od pola miliona Albanaca, što predstavlja četvrtinu od ukupnog broja stanovnika (25,17 odsto). Prema raznim procenama, udeo Albanaca u strukturi grčkog stanovništva se koleba od 2 odsto do 4 odsto, pri čemu je najveća njihova koncentracija u severo-zapadnoj oblasti Epiru. Prema zvaničnim podacima, u Crnoj Gori živi 30,5 hiljada etničkih Albanaca, što čini pet odsto stanovništva zemlje.
Kako se vidi iz demografskih pokazatelja, najveću opasnost albanski faktor predstavlja za Makedoniju. Ona je 2001. godine već bila žrtva oružanog sukoba koji su pokrenuli albanski militanti uz podršku Albanaca sa Kosova. Osim privilegija koje je dobila albanska manjima Ohridskim mirovnim sporazumom, makedonska vlast je morala da se pomiri sa tim da jedan broj rejona pređe pod punu kontrolu albanskih bandi. Sada, Albanci traže federalizaciju Makedonije.
Grčka ima manje povoda za zabrinutost, ali ona ipak postoji. Pristalice „Velike Albanije“ pretenduju na priobalni deo grčke oblasti Epira, koju nazivaju Ćameri. Još 2010. godine Ustavni sud Albanije poništio je sporazum o razgraničenju morskog šelfa sa Grčkom jer je on bio u suprotnosti sa albanskim ustavom.
Ovaj problem je opet postao aktuelan, kada je krajem maja Albanija poslala grčkoj Vladi oštro pismo u kojem je zatražila da odustane od planova istraživanja i eksploatacije energenata u Jonskom moru. Simptomatično je to da je demarš Albanije stigao ubrzo nakon što je Atina pozvala ruske i kineske kompanije da učestvuju u eksploataciji energetskih resursa u jonskom moru.
Što se tiče Crne Gore, tamo je situacija prilično mirna, Vašington je zadovoljan evroatlantskom orjentacijon i antiruskom politikom crnogorske vladajuće vrhuške i zato usmeravaju pritisak borbenog albanskog stanovništva na druge regione. Za sada.
Ko i zašto oživljava projekat „Velike Albanije“?
Agresivni albanski ekspanzionizam ne bi bio tako snažan bez jakog uticaja spolja. I, zaista, podršku i pokroviteljstvo albanskim ambicijama pružaju SAD i njihov „mlađi brat“ — EU. U sadašnjoj političkoj situaciji, Vašington je albanskom strelom ubio nekoliko meta jednim udarcem na Balkanu.
Kao prvo, iz lanca predviđene trase „Turskog toka“ izvučena je ranjiva makedonska karika. Opštepoznato je da je gradnja gasovoda kroz trusno područje veoma rizična, a u Makedoniji je upravo došlo do krize i u vazduhu se oseća miris nadolazećeg međuetničkog konflikta.
To da su antivladine demonstracije u zemlji bile inspirisane spolja i vezane za želju Skoplja da se pridruži „Turskom toku“ jasno je i za šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova. On je naveo da je za zaoštravanje situacije u bivšoj jugoslovenskoj republici iskorišćen albanski faktor.
Kao drugo, na primeru makedonskih događaja i uz pomoć radikalno raspoloženih Albanaca kojima se rukovodi, Vašington upozorava Srbiju i Grčku na saradnju sa Moskvom, plašeći ih prelivanjem napetosti na njihove teritorije.
Pod tri, destruktivna američko-albanska inicijativa dovela je u pitanje kineske projekte na Balkanu. U planovima Pekinga bila je izgradnja brze pruge Budimpešta—Beograd sa perspektivom njenog nastavka preko teritorije Makedonije do grče luke Pirej. Pretpostavlja se da će železnica postati krak „Novog puta svile“ koji treba da pojednostavi isporuku robe iz Kine na tržišta Centralne i Zapadne Evrope.
Na ovaj način, projekat „Velike Albanije“ ima jasnu funkciju u politici Zapada na Balkanskom poluostrvu. Ovaj instrument pomaže SAD i EU da blokiraju rusku politiku u regionu i kazne balkanske države koje žele da skrenu sa evroatlantskog kursa i idu na zbližavanje sa Moskvom.
Kompletnu analizu na ruskom jeziku možete pročitati OVDE.
