I Rusija i Kina imaće koristi od strateškog partnerstva, a ako Peking u perspektivi odluči da se priključi Evroazijskom savezu koji se stvara biće to izuzetno moćna geopolitička struktura, kaže poznati ruski stručnjak za Kinu Vladimir Maljavin uoči posete kineskog predsednika Si Đinpinga Moskvi tokom koje će prisustvovati i paradi za Dan pobede. U razgovoru za Sputnjik, Maljavin, trenutno profesor Univerziteta Tamkang na Tajvanu, ističe da će budućnost Evroazijskog saveza umnogome zavisiti od stava Kine prema njemu i dodaje da je došlo vreme da se umesto velike Evrope gradi velika Azija.
Pre godinu dana Moskva i Peking dogovorili su se o izgradnji gasovoda „Snaga Sibira“ kojim će ruski gas biti dopreman u Kinu. Dve zemlje šire saradnju i na vojnom planu: Kina kupuje ruske raketne sisteme S-400, a sredinom maja ruske i kineske trupe održaće zajedničke vojne manevre u Mediteranu. Ima li razloga da Zapad strahuje od tog strateškog partnerstva, koliko ono može biti antizapadno?
— Mislim da neće biti antizapadno, ali, naravno, to zavisi od toga kako će Zapad na to reagovati. Zapad može da izabere konfrontacioni put i sa Evroazijskim savezom koji se stvara. Ako u njega uđe Kina, to će svakako biti izuzetno moćna geopolitička struktura. Videćemo šta da će doneti život. Ali jedno je potpuno jasno: ta saradnja donosi i donosiće uzajamnu korist i Kini i Rusiji. Postoji još jedan važan faktor. Kina je u poslednje vreme izgradila mrežu brzih pruga i to je možda jedno od najvećih socijalno-ekonomskih dostignuća Kine u poslednjoj deceniji. Pruga je sada stigla do Urumćija, sasvim blizu granice sa Rusijom i realna je perspektiva da ona nastavi dalje kroz Srednju Aziju, Rusiju i ka Evropi. Ako se to dogodi, biće to glavni transportni put koji povezuje Kinu i evropski deo Rusije. Taj takozvani Novi put svile može kardinalno da promeni geopolitičku strukturu, dovodeći do preraspodele resursa u svetskim razmerama. Jer duž tog transportnog koridora može nići niz novih centara proizvodnje, koji bi radili i za Kinu i za Rusiju i za Evropu. Istovremeno, to će biti veoma moćne sile koje će promeniti čitav svet. Mislim da će se to neizbežno desiti, pre ili kasnije. Ako, pak, Evropa i uopšte Zapad zauzmu konfrontacionu liniju oni mogu jednostavno ostati na margini svetskog razvoja. A za Rusiju je preorijetnacija na Aziju, u ovom trenutku, i uzimajući u obzir ekonomsku moć Kine, prirodna i perspektivna stvar.
Da li Rusiji može da preti uloga mlađeg partnera u strateškom partnerstvu s Kinom, s obzirom da Kineza ima daleko više nego Rusa?
— Rusija ne može biti mlađi partner nikome zbog strateškog položaja. Ona je neophodna svakoj svetskoj sili kao posrednik i partner. S druge strane, Kina se sa stanovišta diplomatske etikecije uvek ponaša besprekorno i što se tiče Rusije. Ne očekujem da će pokazati neku prepotentnost. Kina nikada ne radi ono što recimo rade neke istočnoevropske zemlje, poput baltičkih država ili Poljske, kojima se naprosto sviđa da ponižavaju Rusiju zarad samog ponižavanja, znajući da će ih zaštititi prekookeanski ujka. Kina to nikad neće raditi.
Kina i Rusija su deo BRIKS-a koji osniva i ambiciozno zamišljenu razvojnu banku. Članice su i nove Azijske infrastrukturne investicione banke. Mogu li ti novi projekti da uzdrmaju svetsku dominaciju dolara?
— Azijska banka verovatno može. BRIKS je ipak raznorodna struktura po svim parametrima i bar zasad pre reklama nego realno ekonomsko jedinstvo. Ako međutim Rusija, Kina i Indija zaista uspostave saradnju, onda će to bez sumnje biti veoma jaka struktura.
Da li projekat Evroazijske zajednice znači da ćemo u perspektivi umesto velike Evrope imati veliku Aziju?
— Naprosto je došlo vreme za to. Ranije to nije bilo aktuelno, ali situacija u svetu se menja i došlo je vreme da se stvara velika Azija. Napisao sam knjigu o tome na kojim temeljima, pre svega pogledima na svet, može da se bazira ta velika Azija, taj evroazijski areal. Biće to nova metacivilizacijska zajednica, analogna evroameričkom arealu. Ovde će možda vodeću ulogu igrati Kina. Uveren sam da globalni svet neće biti unipolaran. Postojaće, verovatno, koegzistencija dva sistema koji će i u vojnom smislu faktički imati paritet. Čini mi se da oni mogu sasvim mirno da sarađuju i da jedan drugom pomažu.
Može li se reći da je ukrajinska kriza Rusiju naterala da se okrene Aziji?
— Ukrajinska kriza je imala otrežnjujući efekat. Ne treba zaboraviti da je i ruska inteligencija i elita bila orijentisana na Evropu — Aziju nije dovoljno poznavala, a negde je se i pribojavala zbog neznanja. Zato je i za samu Rusiju to značilo duboko preispitivanje svog mesta u svetu i svoje prirode. Ma kako čudno zvučalo, Rusi nemaju adekvatnu predstavu o sebi i oni neguju mnoge mitove, od kojih su neki uvezeni sa Zapada. Ne zalažem se za to da se odreknemo Evrope, niti za to da svi nauče da vole Aziju, ali raširiti svoje razumevanje sveta — to je druga stvar. Kod nas mnogi, ili zbog uskogrudosti ili zbog zle namere, kažu — ako ne Evropa, onda Azija. Ne, mi treba da raširimo horizonte i ujedno ćemo preispitati značaj i Azije i Evrope i same Rusije.
Ima li perspektive Evoazijska zajednica koju gradi Rusija i da li će ona biti nalik na EU?
— Mnogo će zavisiti od toga kako će se razvijati odnosi Rusije i Kine. Zavisi i od razumevanja šta nam treba i ko smo mi. Tog razumevanja, po mom mišljenju, zasad nema. Mi postupamo instinktivno, pogotovu podstaknuti situacijom u Ukrajini, Rusija je delimično primorana da se okrene Aziji. Ali dok ne budemo imali predstavu na kakvim duhovnim principima može biti zasnovana ta evroazijska zajednica, nećemo moći da napredujemo. Ne može se ona napraviti samo na priči o carinama, moramo imati koncepciju. Čak i kazahstanski predsednik Nazarbajev koji je to inicirao samo konstatuje činjenicu da imamo nešto zajedničko, ali to zasad nije razrađeno konceptualno — ni filozofski, ni kulturološki, ni sociološki. Rad na tome vidim kao jedan od prvorazrednih zadataka, jer dok ne pronađemo uverljive formule našeg evroazijskog zajedništva stvar će tapkati u mestu. Svaki politički pokret mora imati razumljivu, duboku i originalnu ideju koja bi povukla za sobom snažno prestrojavanje u suštini čitavog svetskog poretka. To je zamašan ali neophodan posao.
Kako se Kina odnosi prema toj ideji?
— Zasad donekle hladno. Prvo, zato što ni sama ne zna kako da gradi odnose s Rusijom u tom kontekstu. Što se tiče Evroazijske zajednice, postoji mnoštvo problema, uključujući čisto tehničke. Kina nije ni sasvim spremna da preispituje mnogo toga na šta je navikla. Tu mnogo smeta okoštalost koja nije karakteristična samo za Ameriku, već i za Rusiju i Kinu.
Može li se reći da budućnost evroazijske zajednice zavisi od toga kako će se Kina odnositi prema tome?
— Mislim da može. Sada se odnosi grade van tog saveza. Da bi Rusija i Kina sarađivale, nije nužan neki strateški savez svetskih razmera. Ali globalno gledano, takav savez će pre ili kasnije biti neophodan. Zasad se Kina više orijentiše na Ameriku, ma kako to bilo čudno, jer je za nju više ekonomski vezana i privlačnija joj je kao tehnološki progresivna zemlja. Rusija zapravo sledi tek posle EU, i pored sve retorike o partnerstvu. Zato što mi dosad nismo jasno rekli na kojim principima nameravamo da gradimo taj savez. A mislim da on ne može biti pandan EU, niti njegova kopija, iz jednog prostog razloga: vodeće države Rusija, Kina, Indija su ogromne zemlje nadnacionalnog tipa. EU se sastoji od sasvim drugih geopolitičkih jedinica, a ovde važe sasvim drugi geopolitički zakoni koje Evropljani ne znaju i ne žele da znaju. Zašto uzimati u obzir nešto drugo kad se može nametnuti svoje. Isto to rade Amerikanci. Takođe, mi nemamo ni zajedničku terminološku, pojmovnu osnovu koju ima Evropa. Zato konfederacija analogna evropskoj ne može biti izgrađena u evroazijskom savezu. Tu mora postojati neka vertikalna dimenzija.
