Ako je EU, kako rekoste na debati, ozbiljna institucija koja ne menja uslove pred sam ulazak, zašto onda i Vi koristite termin „pokretna meta“, a srpski zvaničnici termin „pokretni ciljevi“?
— Tu nema ničeg kontradiktornog. Na primer, ako kažemo da bi država koja je kandidat za članstvo trebalo da ispuni standarde u oblasti zaštite životne sredine, ti standardi su se promenili u odnosu na standarde koji su postojali u vreme kada je Turska ‘90-ih započinjala pregovore. Dakle, standardi su se promenili i država članica treba da ispuni standarde koji su sada na snazi. To je ono što je pokretna meta. Ali, fundamentalno pravilo da bi država trebalo da dostigne standarde u oblasti demokratije, da razreši pitanja koja su vezana za granice sa susedima ili slične vrste fundamentalnih pravila, ona se nisu promenila, ona su uvek ista.
Srpski zvaničnici kada pominju pokretne ciljeve ne misle na ekologiju. Čak ne misle ni na usklađivanje nekih zakona iz ekonomije sa zakonima u EU, već često pominju političke ciljeve koje nameće EU ili pojedine zemlje članice EU. Samo prošle nedelje su visoki srpski zvaničnici nekoliko puta izjavili da je Kosovo pitanje svih pitanja.
— Opet ne vidim ni da tu postoji nešto kontradiktorno. Kada su prvi put počeli razgovori sa Srbijom, još davne 2000. godine, niko nikada Srbiji nije rekao da će moći da postigne članstvo, a da prethodno ne reši pitanje Kosova. To pitanje je uvek bilo tu i uvek je bilo prisutno. Možda imam neko svoje mišljenje kako bi to rešenje trebalo da izgleda, ali moje mišljenje o tome nije uopšte bitno. Bitno je šta o tome misle Srbija i njeni predstavnici, šta misli Kosovo i njegovi predstavnici i šta misli EU. Moramo isto da priznamo da je pitanje granica uvek bilo pitanje koje je bilo uključeno u kriterijume iz Kopenhagena. Istu takvu obavezu imala je Hrvatska da razreši svoje odnose sa Slovenijom u pogledu granica. Isto je to bio slučaj sa Portugalijom i Španijom, u vreme njihovog pridruživanja.
Priznaćete da odnos Srbije i Kosova nije isti kao odnos Slovenije i Hrvatske, odnosno Španije i Portugalije. Kosovo je sastavni deo teritorije Srbije i pitanje Kosova je pitanje njenog teritorijalnog integriteta. To je važno pitanje kako za građane Srbije tako i za sve vlasti koje su se menjale, ne samo u poslednjih 15 godina. Srpske vlasti bi se uvredile kada biste im uporedili Srbiju i Kosovo i Španiju i Portugaliju.
— Shvatam da bi to bilo, kako ste rekli, uvredljivo za mnoge srpske zvaničnike. Međutim, moramo da priznamo činjenicu da rešenje pitanja vezanih za granicu jeste pitanje suvereniteta. Shvatam da nije isto porediti odnose Srbije i Kosova sa odnosima među ranije pomenutim zemljama, rekao sam i tokom izlaganja da sam svestan posebnosti koja karakteriše odnose između Kosova i Srbije, ali pravilo da moraju da se razreše sva pitanja vezana za granice je uvek postojalo, za sve zemlje kandidate. Ono nije uvedeno za Srbiju kao novo pravilo. Kako će se to pitanje rešiti, ne mogu da utičem. Ne kažem da bi Srbija trebalo da prizna nezavisnost Kosova, jer će to, prosto, biti samo odluka koju će suvereno doneti građani Srbije i njeni organi.
Posmatrajmo, hipotetički, pridruživanje Srbije Evropskoj uniji kao brak između muškarca i žene. To dvoje ljudi pravi neku vrstu kompromisa ulaskom u brak, ali se zna granica tog kompromisa. Gde je granica tog kompromisa koji bi Srbija trebalo da pravi? I, da li se osim zahteva „morate ovo i ovo“, može dobiti i neka vrsta šargarepe?
— Svako pojedinačno mora da odluči gde su te granice. U ovom sličaju, u ovom braku je bar srećna okolnost da brak ne ugovaraju roditelji mlade i mladoženje, nego mlada i mladoženja. Svako za sebe odlučuje šta je za njih prihvatljivo i dokle su spremni da idu. Videli smo na primeru Islanda da je u određenom momentu odlučio da povuče svoju kandidaturu, jer je odlučio da su uslovi u tom momentu za njega predstavljali previše i da nije spreman da ide preko te granice. Ukoliko bi Srbija odlučila nešto slično, smatrao bih da je to šteta. Ali bih morao, a i EU bi isto tako morala to da posmatra to kao suverenu odluku Srbije.
Želim još jednom da naglasim da u potpunosti shvatam osetljivost ovog pitanja odnosa između Srbije i Kosova. Ali, ne razumem zašto se pitanje uređenja odnosa između Srbije i Kosova u tolikoj meri posmatra kao pitanje vezano za članstvo u EU i kao pitanje pregovora o tom članstvu. Jer, čak i ako bi se Srbiji, da tako najgrublje kažem, u nekom momentu reklo da je priznanje Kosova uslov za članstvo i ako bi Srbija nakon toga rekla da to ne može da prihvati, to ne znači da bi došao kraj svemu. To prosto znači da bi verovatno postojali dobri trgovački odnosi i dobri odnosi saradnje između Srbije i EU, ali bez članstva. Međutim, problem odnosa Srbije i Kosova bi i dalje ostao nerazrešen.
Srbija time što učestvuje u razgovorima u Briselu pokazuje da želi da razgovara sa Prištinom. Ali i ona a i javno mnjenje zameraju što EU, tako da kažemo, mlako reaguje na sve češće pominjanje „Velike Albanije“ i što se čini da EU od Prištine ne očekuje toliko koliko od Srbije.
— Mogu da shvatim da postoje takve percepcije i viđenja. S druge strane, ako biste pitali Albaniju ili Kosovo kako oni percipiraju ove odnose, sasvim je verovatno da bi oni potpuno suprotno doživeli u kojoj meri je EU popustljiva ili ima više razumevanja za jednu ili za drugu stranu. Ako čitate različite analize ili izveštaje o tome kakvo je stanje i kakav je napredak postignut, videćete mnogo više pohvala za račun Srbije nego na račun Kosova ili Albanije. I, na kraju krajeva, bez obzira na to kakva je čija percepcija, važno je da „Velika Albanija“ nikada neće biti kandidat za članstvo u EU.
Pomenuli ste krizu u EU. Koliko zemlje EU pojedinačno, a i sama EU, trpe zbog loših odosa sa Rusijom?
— Ako pogledate ankete, biće vam jasno da velika većina građana EU doživljava Rusiju kao jednu vrstu pretnje i to sa više različitih aspekata. Samim tim oni podržavaju svoje države i EU u stavu i pristupu ovom pitanju. To, međutim, ni na koji način ne znači da građani EU žele da se ovo pretvori u bilo kakav dugotrajni sukob koji bi doveo do toga da na kraju postoji neko ko je pobednik i neko ko je u tom sukobu gubitnik. Naprotiv, velika većina građana EU želi da se ovo pitanje reši mirno, kroz saradnju i na način koji će otvoriti prostor za veću saradnju između EU i Rusije u budućnosti.
Zašto bi se Rusija posmatrala kao pretnja Evropi? Hije ona došla u nečije prednje dvorište, tako da kažemo, već je NATO došao u prednje dvorište Rusije, pa se ona osetila ugroženom.
— Ne mogu da se složim sa tim što ste kazali i mislim da to uopšte nije istina. Videli smo u nedavnoj prošlosti slučaj okupacije i aneksije Krima. To ne predstavlja totalno i potpuno kršenje međunarodnog prava, ali ne samo međunarodnog prava nego i nekih konkretnih dogovora kao što je Memorandum iz Budimpešte kojim se uređuje pitanje predavanja nuklearnog arsenala Ukrajine Rusiji. Vi možete kao argument da navedete da je na Krimu održan referendum. Jeste, ali je održan pod uslovima okupacije, i na neki način, doduše sa godinu dana zakašnjenja, i sam gospodin Putin se složio sa takvom ocenom. I to priznao. Dakle, nije NATO ušao u prednje dvorište Rusije, jer ko definiše da je Istočna Ukrajina prednje dvorište Rusije.
Nismo ni rekli da je Istočna Ukrajina prednje dvorište Rusije, ali se došlo do njenog prednjeg dvorišta, kao što su SAD osetile…
— Nema NATO trupa, moram da vas prekinem. NATO trupa nema, ali ima ruskih trupa. Ni u jednoj zemlji koja nije članica NATO-a, nema NATO trupa.
Krim je oduvek bio u sastavu Rusije, pa je dogovorom bio ustupljen Ukrajini. Kako za taj slučaj kažete: Aha, to je kršenje međunarodnog prava, a u odgovorima na prethodna pitanja ste govorili: Srbija i Kosovo bi trebalo da reše to pitanje? Zar se nije desila mnogo gora stvar na Kosovu? Deo srpske teritorije je nasilno oduzet. Zašto veći deo ljudi iz EU nema isti princip kada govori o pitanju Krima i Kosova?
— Mogu da shvatim što govorite da postoje, kako ste vi objasnili, drugačiji standardi. Isti standardi treba da važe za iste ili slične situacije. Sitiuacije u Srbiji i na Krimu nisu iste i slične. I, zašto uvek kad govorimo o dvostrukim standardima, govorimo da ih samo EU ima. Zar nije nedavno, pre neki mesec, u Prištini ruski predsednik Putin upravo održao veliki miting na kome je podržao nezavisnost i razvoj Kosova. Situacija na Kosovu je situacija proistekla iz rata, nakon čega je usledila secesija, a na Krimu je to situacija okupacije i referenduma koji je posle toga usledio. Čak i da je ta situacija uporediva, zašto se, kad god se govori o dvostrukim standardima, samo govori da ih praktikuje EU, zašto se nikad ne kaže da ih praktikuje i Rusija. Želim da dodam da se nadam da će Rusija i Ukrajina uspešno pronaći rešenje i za pitanje Krima i za pitanje Istočne Ukrajine. Nadam se da se to pitanje neće rešiti ni na koji način nasilno, niti nametanjem volje međunarodne zajednice, nego da će se naći kroz razgovore između Ukrajine i Rusije. Isto kao što se nadam da će se rešenje za odnose između Srbije i Kosova naći kroz razgovore.
Rusija nikad za Istočnu Ukrajinu nije rekla da želi da je pripoji. Nikada zvanino nije rečeno: mi ćemo Donbas pripojiti Rusiji. Pretpostavljamo da ste negde pogrešno pročitali, Vladimir Putin nije bio u Prištini i nije rekao to što ste citirali.
— Onda je moja greška za gospodina Putina. Za Istočnu Ukrajinu možda to nisu zvanično rekli, ali ono što rade ruski vojnici na terenu, to vrlo jasno pokazuje.
