„Izmenjen je i institucionalni i pravni okvir za delovanje sindikata. Izmenjen je i pravni okvir koji reguliše položaj zaposlenih građana. Sa nastankom političke kompeticije i višestranačkog pluralizma, pluralizovana je i sindikalna scena. U većini ovih zemalja nakon osamdesetih godina došlo je i do pada proizvodnje, smanjivanja zaposlenosti i realnih zarada zaposlenih. Ovo su potpuno drugačije i nepovoljne okolnosti za zaposlene i sindikate“, dodaje Stojiljković.
Koliko se promenio položaj radnika u zemljama u tranziciji?
Mi smo videli proces nestajanja klasičnog, tradicionalnog radništva, gubitka i potpune devastacije takozvane realne ekonomije. Umesto fraza najbolje govore podaci da smo sada, kada se radi o industrijskoj proizvodnji, na nivou 40 odsto od proizvodnje iz daleke 1988. godine. Ugasili smo brojna preduzeća realne ekonomije. Razvijali smo, nešto malo, tercijarni sektor, ali kriza 2007–2008. pokazala je koliko je to bio prividan rast.
Koliko je ekonomska kriza uticala na promenu položaja radnika u Evropskoj uniji i Srbiji?
Prvo, tragičan je položaj zaposlenih građana u Srbiji. Činjenica je da u Srbiji u riziku od siromaštva živi četvrtina građana, a zona rizika od siromaštva utvrđena je na, otprilike, 350.000 dinara godišnje za četvoročlanu porodicu. Zamislite kakav je to raskošan život! Drugo, veliki broj ljudi se nalazi oko ove zone. To što se već enti put vraćamo na prosečnu zaradu od 350 — 400 evra govori o težini tranzicione drame gde sa druge strane imate oko 1 do 2 odsto tranzicionih dobitnika, takozvanih tajkuna i pripadnika političke elite, koji su iskoristili priliku da servisirajući usluge i otvarajući tržište za globalizovani kapital i korporacije zarade i poprave svoj položaj. Sa krizom je nastala ogromna konkurencija oko toga ko će privući strani kapital, ko će olabaviti i fleksibilizovati radna pravila igre i ko će svoju radnu snagu učiniti jeftinijom. Nažalost, vlade u regionu, pa i u Evropskoj uniji, ponose se time što im je prednost jeftina radna snaga. Zbog toga smo došli u poziciju u kojoj jesmo — ovo je koncept razvoja koji dovodi do povećanja nejednakosti, gde rasta ima bez nove zaposlenosti i gde rasta ima bez kvalitetnog života dostojnog čoveka.
Kako velika nezaposlenost utiče na smanjivanje radničkih prava?
Čitava neoliberalna frazeologija je da će oštrije radno zakonodavstvo, koje će oterati brojne neradnike sa posla, omogućiti da se brže zaposliš ako hoćeš da radiš i da je to u interesu brojnih mladih nezaposlenih. Ja ne vidim da se zakonom, pogotovo restriktivnim radnim zakonom, otvaraju nova radna mesta. Nova radna mesta otvaraju se, valjda zakonom o zapošljavanju ili, pre svega, preduzetničkim, uspešnim razvojnim projektima, a ne ovom vrstom frazeologije. Ne vidim da je to dovelo do rasta zaposlenosti. I kada postoji stopa rasta, kao što smo imali od 2003. do 2008. to je bio rast bez nove zaposlenosti, bez kvalitetnih, održivih radnih mesta. To se pokazalo odmah čim je došla kriza.
Gde se, u novom srpskom društvu, nalaze sindikati?
Sindikati se nalaze na najnižoj tački u novijoj istoriji Srbije. I zakonodavstvo Kraljevine Jugoslavije je, čini se, bilo nešto liberalnije, nego što su današnja pravila igre, pri čemu su pravila igre kompatibilna sa evropskim zakonodavstvom, ali je odnos snaga u korist poslodavaca dramatično naglašen da ne možete ni osnovna radna prava da branite, jer imate nedelatne inspekcije rada i nemate posebne sudove rada, nego ste prepušteni sudskoj zaštiti, što može da traje i godinama. Možete da imate norme koje su prihvatljive, ali ako nemate izbalansiran odnos snaga, onda svoja prava ne možete zadovoljiti. Sindikati su u toj poziciji zato što je sve manje zaposlenih, sve je manje sindikalno organizovanih. Imate situaciju u kojoj kriza strašno disciplinuje. Srbija spada u red zemalja sa najvišim strahom od gubitka posla, radna mesta su fleksibilna, nesigurna i lako zamenjiva. Na primeru zaposlenih u stranim bankama možete da vidite koliko morate da radite — 10 ili 12 sati i da ste poslodavcu uvek na izvolite. Teško je organizovati takve radnike.
Može li se stanje promeniti uključivanjem sindikata u politiku?
Na ovaj način i ovako ne. Sindikati se već uključuju tako što se mali, nereprezentativni sindikati uključe u neku koaliciju i kupe tako mesta za šefa sindikata i njegovog najboljeg prijatelja. Ovde i partije koje se zovu levica sprovode neoliberalni program. Pogledajte recimo SPS. Jedna priča u izbornoj kampanji, MMF je šesnaesta rupa na svirali, a onda disciplinovano sedenje u Vladi i čuvena Dačićeva izjava prilikom usvajanja Zakona o radu da može da se obesi na Terazijama, a da će taj zakon, koji je antiradnički jer ne balansira odnose snaga, ipak biti usvojen.
Ima li uopšte smisla protestovati za Prvi maj?
Naravno da ima, jer dok ne sakupite građansku kuraž, dok se ne osmelite da se uspravite i ne počnete da se borite za svoja prava i ne udružite se sa svima onima koji su pogođeni restriktivnim merama Vlade… Najlakše je uzeti tim kategorijama, videćemo koliko će taj novac biti usmeren na razvoj, koliko će dovesti do toga da se progresivno oporezuju najbogatiji i do smanjenja privatnih i javnih monopola koji su doveli do ovako katastrofalnih rezultata. Građani Srbije su, ne prvi put podneli žrtvu, videćemo hoće li to imati smisla.
