Propast Zapada sto godina kasnije: Kako su Srbi i Rusi čitali nemačkog vizionara
© Foto : Snimak ekrana/Jutjub/ThinkingWest / Osvald Špengler
Pratite nas
Na nedavno održanom Sajmu knjiga u Beogradu jedan od novih naslova koji je privukao veliku pažnju posetilaca bio je „Propast Zapada sto godina kasnije – Osvald Špengler, Rusi i Srbi“, objavljen u izdanju ,,Katene mundi”.
Reč je o zbirci tekstova koji pokazuju kako su izuzetni ruski i srpski mislioci između dva rata razumeli i rastumačili monumentalno delo nemačkog filozofa Osvalda Špenglera. Zbirku je priredio urednik izdavačke kuće ,,Katena mundi" Vladimir Dimitrijević.
Ova knjiga je došla u pravi čas, jer nas podseća kako se ozbiljno mislilo o istoriji, civilizaciji i sudbini sveta. Kada čitate Berđajeva, Franka ili Stepuna, vidite da oni prilaze Špengleru kao izazovu koji se ne može ignorisati. Zato kažem da nam ova knjiga pokazuje kako su umni Srbi i Rusi tumačili delo koje je oblikovalo mišljenje celog kontinenta. I pritom, naravno, vidite koliko su njihove dileme i danas naše dileme. Zato mislim da je ova knjiga važna ne samo kao dokument, nego kao živa misaona provokacija, objašnjava Dimitrijević za Sputnjik.
On podseća da su ruski filozofi prvi prepoznali važnost Špenglerovog dela, njegovo otvaranje pitanje kraja evropske epohe.
Rusi su procenili da Špengler, uprkos svojim slabostima, uvodi potpuno novu perspektivu, jer civilizaciju posmatra kao organizam koji se rađa, raste i nestaje. Nikolaj Berđajev je vrlo jasno govorio da Špengler nastavlja tamo gde je Danilevski stao, iako ga nemački autor nije pominjao. I što je najvažnije, oni su videli da je Špengler bio tih, ali ne i površan prorok jednog umirućeg sveta. Zato je ta ruska recepcija i danas dragocena, jer je pronicljiva, britka i intelektualno poštena, kaže Dimitrijević.
Knjiga „Propast Zapada sto godina kasnije – Osvald Špengler, Rusi i Srbi“
© Foto : Sajt Katene mundi / Knjiga „Propast Zapada sto godina kasnije – Osvald Špengler, Rusi i Srbi“
Da je Špengler pre sto godina opisao stanje sveta koje danas živimo potvrđuju i tri njegova teksta koja su se našla u ovoj knjizi. Ti tekstovi, smatra Dimitrijević, potvrđuju i pokazuju njegovu proročku dimenziju.
Kada Špengler 1923. kaže da Zapad nema ni religiju ni demografiju, da ga razaraju obojene revolucije i da je istorijski umoran – to tada zvuči kao preterivanje. Ali danas zvuči kao dijagnoza koja se obistinila. Špengler piše odlučno, kao čovek koji se ne ustručava da kaže istinu. I nemojmo zaboraviti da je odbio ponude nacista, da nije hteo saradnju sa njima ni po koju cenu. To su činjenice koje govore o njegovom intelektualnom integritetu i o tome da je bio čovek koji misli, a ne čovek koji služi.
Špenglerovo viđenje Zapada je 1923. delovalo kao preterivanje, ali danas se, poput proročanstva, u celosti obistinilo.
Kultura postaje civilizacija kada ostari
Jedna od ključnih teza „Propasti Zapada“ odnosi se na prelazak kulture u civilizaciju. Špengler je verovao da svaka kultura traje oko hiljadu godina i da se, kada izgubi unutrašnju energiju, pretvara u civilizaciju.
On uviđa da to više nije živa duhovna forma, već puki tehnički aparat društva. Zbog toga faustovsku kulturu vidi kao ogromni luk od katedrala do tehnicizma, a simbol tog pada iz kulture u civilizaciju je upravo prelazak sa dela na reč, sa stvaranja na upravljanje. On veruje da je Zapad u toj fazi iscrpljen, ali istovremeno nagoveštava da pravoslavni Istok ima snagu za novi ciklus. I to je misao koja je za Ruse bila veoma važna, i ostala je važna do danas, objašnjava Dimitrijević.
On dodaje da za razliku od tada vodećih ruskih filozofa, boljševici nisu voleli „Propast zapada“ a ni one koji su tu knjigu čitali i o njoj pisali.
Lenjin je poludeo kada je pročitao taj zbornik tekstova o Špengleru, to znamo iz njegovih zapisa. Smatrao je da takvo mišljenje predstavlja opasnost jer ne pristaje na ideološku shemu. Filozofi su zbog toga proterani – to je čuveni filozofski parobrod. Da su ostali još nekoliko godina, verovatno bi bili likvidirani. Ali sudbina je htela da oplode zapadnu misao, od Sorokina do Iljina, od Berđajeva do Karsavina. To je bila intelektualna emigracija kakva se retko viđa u istoriji, podseća naš sagovornik.
Špengler je verovao da svaka kultura traje hiljadu hodina i smatrao je da je Zapad već tada bio iscrpljen. On je istovremeno nagovestio da pravoslavni Istok ima snagu za novi ciklus.
© Foto : Snimak ekrana/Jutjub/Thomas Turek / Osvald Špengler
Srpska kultura kao period između dva bekstva
Srpska misao je takođe dala originalnu recepciju Špenglera, posebno kroz delo Vladimira Vujića. Prvi prevodilac „Propasti zapada“ (objavio delo u izdanju Gece Kona) na neverovatan način je tragom nemačkog filozofa analizirao srpsku kulturu.
Vujić je govorio da je srpska kultura period između dva bekstva – Svetog Save u manastir i Dositeja iz manastira. To je briljantna slika, jednostavna, a duboka. On kaže da smo napustili izvorni lik Svetog Save, lik isihaste i liturgijskog čoveka i prihvatili dve pseudomorfoze: dositejevsku prosvetiteljsku i epsku njegoševsku. Te dve energije postale su zamena za autentičnu duhovnost, a ne njen nastavak. Zato je Vujić tvrdio da srpska kultura može da se obnovi tek kada se vrati svom izvoru, a ne imitaciji tuđih obrazaca.
Ono što je posebno zanimljivo u čitanju „Propasti zapada“ sa jednovekovne distance jeste svest o pogubnosti sukoba Evrope i Rusije. Špengler piše da Nemačka nikada ne sme da se sukobi sa Rusijom, jer bi to bio civilizacijski zločin.
Ernst Nikiš je još 1932. napisao knjigu „Hitler kao prokletstvo Nemačke“ i jasno objasnio da je rat s Rusijom put u propast. Valter Šubart je govorio da Evropa ima dušu u Rusiji, koliko god to čudno zvučalo. On tvrdi da evropski pohodi na Rusiju nisu izraz snage, nego neuspešne težnje da se dođe do sopstvene dubine. To su misli koje danas zvuče neverovatno savremeno, upozorava Dimitrijević.
Špengler piše da Nemačka nikada ne sme da se sukobi sa Rusijom, jer bi to bio civilizacijski zločin.
Na pitanje da li mi danas zapravo gledamo zatvaranje još jednog ciklusa istorije, Vladimir Dimitrijević odgovara da mi to gledamo – iz prvog reda:
Ako Rusija zaista postane ono što je u svojim dokumentima nazvala „zemlja-civilizacija“, može sačuvati svoju dušu i pomoći i drugima da sačuvaju svoje. Svet ide ka multipolarnosti i to je proces koji više niko ne može zaustaviti. Ako se iz krize rodi novi svet u kojem će biti mesta za čoveka i za raznovrsne kulture, onda sve ovo ima smisla. Naravno, na ljudskom planu, treba žaliti za stradanjima, ali istorijski – možda se rađa nešto novo.
Pogledajte i:
