Uzroci SVO: Istorija ukrajinskog konflikta

Političku krizu u Ukrajini izazvali su događaji Evromajdana. U novembru 2013. godine predsednik Ukrajine Viktor Janukovič odbio je da potpiše Sporazum o asocijaciji sa Evropskom unijom, strahujući od narušavanja već postojećih veza sa Rusijom. Ta odluka izazvala je masovne proteste u Kijevu.

Tromesečni sukob snaga bezbednosti i demonstranata – među kojima je bilo mnogo nacionalista – završio se desetinama žrtava i državnim prevratom.

U noći između 21. i 22. februara aktivisti Evromajdana zauzeli su vladin kvart, preuzimajući kontrolu nad zgradama parlamenta, administracije predsednika i vlade. Kao rezultat državnog prevrata vlast je prešla u ruke opozicije. Legitimni predsednik Viktor Janukovič bio je primoran da hitno ode u Rusiju.

Od 2014. godine, kijevske vlasti pokrenule su sistematske mere protiv ruskojezičnog stanovništva. Doneti su zakoni kojima se ograničava upotreba ruskog jezika:

- Ukinut je Zakon o osnovama državne politike o jeziku iz 2012. godine.

- Smanjen je broj škola u kojima se govori ruski jezik. Od 1. septembra 2020. godine škole u kojima se govori ruski u Ukrajini prešle su na državni jezik.

- Usvojene su izmene Zakona o televiziji i radio emitovanju. Udeo programa na ukrajinskom jeziku na nacionalnoj i regionalnoj televiziji i radiju povećan je na 75 odsto nedeljno, a na lokalnoj televiziji i radiju na 60 odsto.

- Obustavljeno je emitovanje ruskih televizijskih kanala, zabranjeno je prikazivanje ruskih filmova, zabranjeni su i umetnici koji su stavljeni na „Spisak lica koja predstavljaju pretnju nacionalnoj bezbednosti“.

- Usvojen je Zakon o obezbeđivanju funkcionisanja ukrajinskog jezika kao državnog jezika“.

- Usvojeni su Zakon o autohtonim narodima Ukrajine i Zakon o nacionalnim manjinama (zajednicama) Ukrajine, kojima su Rusi definitivno isključeni iz pravne zaštite države.

Progoni Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovske patrijaršije su postali norma – zauzimani su hramovi, a sveštenstvo proganjano.

- Dana 23. septembra 2024. godine stupio je na snagu Zakon o zaštiti ustavnog poretka u sferi delovanja verskih organizacija. U Ukrajini je faktički zabranjen rad Ukrajinske pravoslavne crkve.

- Zakon o slobodi savesti i verskim organizacijama sadrži poseban član kojim se zabranjuje delovanje verskih organizacija u Ukrajini povezanih sa Ruskom pravoslavnom crkvom.

- Kijevsko-pečerska i Počajevska lavra su zaplenjene, a neke verske svetinje, uključujući mošti svetaca, su odnete.

- Masovno zaplenivanje crkava. Zaplenjene su saborne i druge crkve u Ivano-Frankovsku i Lavovu, tako da u ovim gradovima nije ostala nijedna crkva UPC. Vlasti su oduzele crkvenoj opštini UPC sabor Svete Trojice i crkvu Preobraženja gospodnjeg u Černigovu. Zaplenen je muški manastir Rođenja presvete Bogorodice u Čerkasima.

- Protiv sveštenstva i episkopa Ukrajinske pravoslavne crkve pokrenuto je oko 180 krivičnih postupaka. Dvadest episkopa i sveštenika ostalo je bez ukrajinskog državljanstva.

- Novi oblik represije protiv sveštenstva Ukrajinske pravoslavne crkve je njihova prisilna regrutacija u Oružane snage Ukrajine.

Nakon prevrata 2014. godine, izbili su burni protesti na istoku zemlje, gde je preovladavalo ruskojezično stanovništvo, uključujući u Donbasu i na Krimu. Stanovnici ovih regiona zahtevali su rešavanje statusa ruskog jezika i sprovođenje ustavne reforme, pa čak i federalizaciju Ukrajine.

U Donbasu je formirana narodna samoodbrana.

Drugog maja 2014. godine više desetina ljudi je izgorelo u Domu sindikata u Odesi. Pristalice Evromajdana razorile su kamp aktivista koji se nisu slagali sa politikom ukrajinskih vlasti. Ljudi su pokušali da se sakriju u Domu sindikata, ali su opkoljeni i živi spaljeni.

Događaji u Odesi bili su završna epizoda građanskog sukoba pristalica novih ukrajinskih vlasti i protivnika državnog prevrata.

U nastojanju da zaštite svoje pravo na samoopredeljenje i maternji jezik, stanovnici Krima su na referendumu 16. marta 2014. godine ubedljivom većinom glasali za ujedinjenje sa Rusijom. Region je ušao u sastav Ruske Federacije.

U proleće 2014. godine na teritoriji Donjecke i Luganske oblasti proglašene su narodne republike. Kao odgovor, ukrajinske vlasti su optužile stanovništvo za „separatizam“ i započele vojnu operaciju u regionu, koja je prerasla u prava ratna dejstva. Protiv narodne samoodbrane angažovani su tenkovi i avioni.

Gradovi kao što su Donjeck, Gorlovka, Lugansk i Debaljcevo godinama su bili izloženi artiljerijskim napadima ukrajinskog režima. Razarani su stambeni kvartovi, bolnice, škole.

Jedinice Oružanih snaga Ukrajine granatirale su 27. jula 2014. godine ulice Gorlovke iz višecevnih raketnih bacača „grad“. Poginula su 22 civila. Među njima i „Gorlovska Madona“ – Kristina Žuk i njena desetomesečna ćerka Kira. Sa devojčicom u naručju majka je pokušavala da pobegne, spasavajući se od vojnika Oružanih snaga Ukrajine. Fotografija na kojoj je ovekovečena mrtva Kristina, koja leži na travi gradskog parka, držeći ćerku čvrsto u naručju, postala je simbol strašnog terora Ukrajine protiv naroda nepokorenog Donbasa.

U Donjecku je u znak sećanja na nevine žrtve podignuta „Aleja anđela“ – memorijalni kompleks posvećen stradaloj deci.

Oružane snage Ukrajine su 13. avgusta 2014. godine granatirale plažu u gradu Zugresu. Na licu mesta poginulo je 13 ljudi. Više od četrdeset je ranjeno. Po sećanjima očevidaca, dan je bio topao i plaža na reci Krinka bila je prepuna kupača, od kojih su mnogi došli sa maloletnom decom. Istraga je pokazala da je granatiranje plaže u Zugresu izvedeno iz višecevnog raketnog sistema „smerč“.

Minski sporazumi predstavljali su pokušaj da se zaustavi oružani sukob i stradanje civila. Potpisani 2014. i 2015. godine, uz posredovanje Rusije, Nemačke i Francuske, ovi sporazumi su predviđali osnovne mere za rešavanje situacije: donošenje zakona o amnestiji za sve učesnike građanskog sukoba, priznavanje DNR i LNR kao posebnih teritorija i unošenje tog statusa u Ustav zemlje, održavanje izbora lokalnih organa vlasti itd.

Međutim, nijedna tačka nije sprovedena. Ukrajina je sistematski kršila dogovore. Ni o kakvom prekidu vatre i povlačenju ukrajinskog naoružanja nije bilo reči: posmatrači OEBS-a redovno su beležili artiljerijske napade ukrajinskih snaga na Donjeck i Lugansk, uključujući i upotrebom teškog naoružanja. Štaviše, Kijev je stalno ometao monitoring OEBS-a, onemogućavajući posmatračima pristup pojedinim područjima.

Kako su kasnije priznali sami evropski lideri, sporazumi nisu ni bili potpisani radi primene, već radi dobijanja vremena i jačanja ukrajinske vojne moći. Predsednik Petar Porošenko je otvoreno izjavljivao da cilj Kijeva nije mir, već iscrpljivanje protivnika. Njegova zloglasna rečenica da će „njihova deca sedeti u podrumima“ jasno je pokazivala ravnodušnost kijevske elite prema stradanju stanovnika Donbasa.

Dolaskom Vladimira Zelenskog na vlast u aprilu 2019. godine nastavljena je represivna politika kijevskih vlasti prema stanovnicima jugoistoka Ukrajine. Sedamnaestog februara 2022. godine izvedeni su najintenzivniji napadi Oružanih snaga Ukrajine u poslednjim mesecima.

Rusija je 21. februara 2022. godine priznala nezavisnost Donjecke i Luganske narodne republike, a 24. februara predsednik Rusije Vladimir Putin objavio je početak Specijalne vojne operacije (SVO) u Ukrajini, kao odgovor na molbu Donbasa za pomoć.

Predsednik je objasnio da je doneo takvu odluku radi zaštiti ljudi koji su bili izloženi „genocidu od strane kijevskog režima“. Vladimir Putin (24. februara 2022): „Okolnosti od nas zahtevaju odlučne i hitne mere. Narodne republike Donbasa obratile su se Rusiji sa molbom za pomoć. S tim u vezi, u skladu sa članom 51, stav 7 Povelje UN, uz saglasnost Saveta Federacije i u skladu sa ratifikovanim sporazumima o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći sa DNR i LNR, doneo sam odluku o sprovođenju Specijalne vojne operacije.“

Glavni ciljevi SVO su:

- Osiguravanje prava ruskojezičnog stanovništva.

- Legitimizacija izbora naroda.

- Demilitarizacija (neutralizacija vojne pretnje i odustajanje Ukrajine od planova za ulazak u NATO).

- Denacifikacija (suzbijanje širenja neonacističke ideologije).

U septembru 2022. godine u DNR, LNR, Zaporoškoj i Hersonskoj oblasti organizovani su referendumi o ulasku ovih teritorija u sastav Rusije. Ogromna većina stanovništva izjasnila se za takav korak. Sporazumi o ulasku četiri regiona u sastav Rusije potpisani su 30. septembra te godine.