Ljilja Smajlović: Užasnuta sam presudom - već je dokazano da je država ubila Slavka
© AP Photo / Pedja Milosavljevic
Pratite nas
Svima je jasno šta se dogodilo 11. aprila 1999. Postupak Apelacionog suda je nerazumljiv i čovek ne može da ne oseti ličnu ogorčenost zbog činjenice da su oslobođeni svi koje je prvostepeni sud dva puta osuđivao.
Ovako presudu Apelacionog suda o oslobađanju od krivice svih optuženih za ubistvo Slavka Ćuruvije komentariše nekadašnja glavna urednica lista „Politika“ i predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović, svojevremeno i bliska Ćuruvijina saradnica. Do sada niko nije pokušao da neko drugo objašnjenje ubistva Slavka Ćuruvije koje bi moglo da zvuči iole razumno. Ona je, kako kaže, užasnuta presudom.
„Smatram da je sud sa razlogom doneo dve osuđujuće presude pre ove odluke Apelacionog suda; smatram da, iako ni policija, ni Komisija za ispitivanje ubistava novinara nisu našli pištolj koji se puši, neki direktni dokaz, mnoštvo posrednih dokaza je sasvim dovoljno da se zaključi da je država ubila Slavka Ćuruviju“, kaže ona.
Cela Srbija je ogorčena presudom
Moguće je da tužilac podnese zahtev za zaštitu zakonitosti Kasacionom sudu. Kako Smajlovićeva kaže, očekuje da tužilac to i uradi i pretpostavlja da će ovaj sud da kaže da je došlo do povrede zakona na štetu države i građana. Tako nešto se već dešavalo, ali to neće uticati na sudbinu oslobođenih.
„Tako da, oni su pobedili, a ja se osećam duboko poraženom“, konstatuje Smajlovićeva.
Osećanje ogorčenosti oseća se u čitavoj javnosti, što jeste nekakva uteha, dodaje naša sagovornica. Nacija veruje ko je odgovoran za Ćuruvijino ubistvo i, kako kaže, sigurna je da većina ljudi razume da smo dobili pravni ishod slučaja, ali da ni Ćuruvija, ni građani nisu dobili pravdu.
Slično je bilo i u slučaju američkog sportiste O Džej Simpsona, koga je porota oslobodila optužbi za ubistvo žene i njenog ljubavnika, iako je postojalo mnoštvo dokaza da je on to i učinio.
„Nekada se desi da imate pravni ishod, i u najrazvijenijim i najdemokratskijim zemljama, pa opet ne dobijete pravdu. Mislim da se to ovde desilo, ali ipak verujem da je istina na sudu dovoljno uverljivo dokazana“, smatra Smajlovićeva.
Niko osim advokata odbrane nije likovao zbog presude Apelacionog suda – svi su pogruženi i dele isto osećanje, bez obzira da li se radi o vlasti ili opoziciji.
„Neki svoje razočarenje iskazuju na izrazito politiziran način, neki osećaju snažnu neprijatnost zbog toga što su deo vlasti pod kojom se ovo desilo, ali ovde je reakcija prilično prigušena i nesrećna. Mislim da kod nas se može reći da ljudi razumeju šta se desilo i da su razočarani. Možda su ravnodušni prema sudskom ishodu, ali sigurna sam da vlada skoro sveopšte uverenje da je mog kolegu Slavka Ćuruviju ubila Državna bezbednost“, kaže Smajlovićeva.
Zbog čega je Ćuruvija bio „kriv“
Na glavu Slavka Ćuruvije sručio se gnev tadašnje države – iz arhiva Državne bezbednosti novinari su saznali da je glavni urednik i vlasnik „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“ bio označen kao izdajnik jer je svedočio u američkom Kongresu.
Međutim, iako je oštro kritikovao režim Slobodana Miloševića, on je isto tako kritikovao i američku politiku prema Srbiji, objašnjava Smajlovićeva.
„Bio je vrlo oštar u svojim osudama Miloševićevog režima i pritisaka tog režima na medije. Državna bezbednost ga je, to se ispostavilo po arhivama, pratila kao neprijatelja države. Međutim, Slavko je samo bio žestoki kritičar vlasti i to pre svega u kontekstu slobode govora i štampe. A u Kongresu i ustanovama koje posetio u decembru 1998, bio je žestoki kritičar i američke politike. Bila sam prisutna kada je u Stejt departmentu rekao da je američka politika potpuno pogrešna“, navodi Ljiljana Smajlović.
Prema Ćuruvijinim rečima, bila je pogreška što je nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma zadržan „spoljni zid sankcija“. Izolacija je trebalo da bude prekinuta, Milošević je na taj način prevaren – da je Jugoslavija vraćena u međunarodnu zajednicu i ponovo primljena u Savet Evrope, ne bi mogao da gasi medije po Srbiji, objašnjava Smajlovićeva.
Optužba da je Ćuruvija priželjkivao bombradovanje, optužba je Mirjane Marković koja je iskorišćena da se javnosti poruči da je Ćuruvija neprijatelj Srbije, dodaje ona.
„Na RTS-u je pročitan komentar Miroslava Markovića iz „Politike Ekspres“ da je Ćuruvija priželjkivao bombe. Mislim da je to urađeno da bi javnost lakše prihvatila njegovo ubistvo do koga je došlo nepunih sedam dana kasnije“, kaže Smajlovićeva i dodaje da Ćuruvija nikada nije bio izdajnik o čemu svedoči i Ćuruvijin intervju za „Njujork tajms“ od 28. marta 1999, u kome on opet oštro kritikuje američku politiku prema Srbiji.
Isto je učinio i oktobra 1998, kada je odbio da se pojavio na sastanku sa Havijerom Solanom i Veslijem Klarkom, koji su tada došli u Beograd i sazvali sastanak sa opozicionim novinarima. Ćuruvija im je napisao da jeste protiv Miloševićevog režima, ali ne želi da iznalazi opravdanja za bombardovanje svoje zemlje. Za njega, bombradovanje Srbije bilo je nelegitimno, nezakonito i nemoralno, kategorična je naša sagovornica.
Kako je Ćuruvija promenio srpsko novinarstvo
Prvo je osnovao „Nedeljni telegraf“, nakon toga i list po kojem je postao najpoznatiji, „Dnevni telegraf“ i na kraju magazin „Evropljanin“ u kome su se tada okupili bardovi srpskog novinarstva, poput Aleksandra Tijanića, Bogdana Tirnanića, Dragana Mojovića, Dragana Bujoševića, Dragana Babića, Zorana Mamule, Ivana Radovanovića i Voje Žanetića, a Ljiljana Smajlović bila je urednica spoljnopolitičke rubrike.
„Dnevni telegraf“ bio je, prema rečima Smajlovićeve, tabloid.
„Mislim da ne bi trebalo da mitologizujemo Slavka Ćuruviju. „Dnevni telegraf“ imao je neke najgore moguće odlike, sve ono što je u tabloidnom novinarstvu najgore, on je imao. Naslovi koji radikalno pojednostavljuju o čemu se radi, koji udaraju na emociju. Tabloidno novinarstvo živi od toga da svlači javne ličnosti, kako bi ljudi videli su oni nisu ništa bolji od njih. Da se ne lažemo, to je bilo novinarstvo o kome ne mogu ništa naročito lepo da kažem, osim što je on nije zaobilazio teme, što je pratio propuste – na primer izbornu krađu – drugačije nego što su to radili i režimski i opozicioni mediji“, ističe Smajlovićeva.
To je bio način da „Dnevni telegraf“ postane strahovito bitan medij.
„On je zaradio novac na tom „žutim“, groznom novinarstvu, ali je onda odlučio da, možda za svoju dušu, napravi „Evropljanin“. Zvao me je da pređem u „Dnevni telegraf“ i ja to nisam htela, ali kada je odlučio da pravi „Evropljanin“, pristala sam jer se videlo da tada hoće da se bavi onim zbog čega smo studirali novinarstvo“, priča naša sagovornica.
„Evropljanin“ nije pravljen sa namerom da obara režim, već da bude dobra novina. Međutim, razvoj političkih događaja je krenuo u smeru u kome je krenuo i Ćuruvija, koji je dobro poznavao Mirjanu Marković, sa kojom je običavao da se nalazi, kako Smajlovićeva kaže, relativno redovno, od nekoga ko nije omražen u redovima režima, postao je neko u sukobu sa njim.
Raskid sa suprugom Slobodana Miloševića i predsednicom JUL-a dogodio se zbog Zakona o univerzitetu, koji je bio izrazito restriktivan.
„Vlasti je bilo naročito neprijatno što je Slavko postao žestok kritičar vlasti upravo zbog toga što on nije počeo kao opozicioni novinar, nego je izgledalo da napušta jedan projekat i to da ga napušta burno, glasno i sa ogorčenjem. Mislim da je to uplašilo vlast, jer je moglo da deluje kao neki signal da brod tone i da se neki pametni i ipak nezavisni ljudi, koji nisu politička opozicija, već su poslovni ljudi i profesionalci koji žele da se bave svojim poslom kako valja, odvajaju od režima i raskidaju veze i prelaze u otvorenu opoziciju“, objašnjava Smajlovićeva.
Apelacioni sud u Beogradu oslobodio je četvoricu nekadašnjih pripadnika Državne bezbednosti optužbi za učešće u ubistvu novinara Slavka Ćuruvije 1999. Sud je preinačio prvostepenu presudu i pravosnažno oslobodio Radomira Markovića optužbe za teško ubistvo u podstrekivanju, a Milana Radonjića, Miroslava Kuraka i Ratka Romića da su, kao saizvršioci, izvršili teško ubistvo.
Na sajtu suda je 2. februara objavljeno da „nema neposrednih i posrednih dokaza koji bi pouzdano potvrdili da su Marković, Radonjić, Kurak i Romić izvršioci ovog krivičnog dela“.
Slavko Ćuruvija ubijen je 11. aprila 1999, tokom NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, u prolazu zgrade u kojoj je živeo u centru Beograda. Prvo suđenje je počelo u junu 2015. godine, 16 godina nakon ubistva. Prema rigidnom Zakonu o informisanju, njegove dnevne novine „Dnevni telegraf“ su, uz još nekoliko medija, zabranjene 14. oktobra 1998. godine. Od oktobra počinje da ga prati Služba državne bezbednosti.
Nekoliko dana pre ubistva, 6. aprila 1999, u dnevnom listu „Ekspres politika“ pojavio se tekst „Ćuruvija dočekao bombe“, koji je iste večeri pročitan u Drugom dnevniku RTS-a. Pisac teksta Miroslav Marković poziva se na izjavu Mirjane Marković iz novembra i kaže da je Ćuruvija „izdajnik“, koji je sve vreme „priželjkivao bombe za Srbe“ i čija izdaja neće biti zaboravljena.
Pogledajte i:
