https://lat.sputnikportal.rs/20231014/od-lao-cea-do-cet-bota---sve-je-ceranje-matija-beckovic-otkriva-lozinku-nase-istorije-i-sudbine--1162410861.html
Od Lao Cea do čet bota - sve je ćeranje: Matija Bećković otkriva lozinku naše istorije i sudbine
Od Lao Cea do čet bota - sve je ćeranje: Matija Bećković otkriva lozinku naše istorije i sudbine
Sputnik Srbija
Onu čuvenu lozinku „Proleteri svih zemalja ujedinite se“ u naše vreme je zamenio poklič „Ćeraćemo se još“. Ja sam u „Naćertaniju“ citirao da je to rekao Lao Ce... 14.10.2023, Sputnik Srbija
2023-10-14T18:45+0200
2023-10-14T18:45+0200
2023-10-14T18:45+0200
kultura
kultura
kultura – vesti
književnost
matija bećković
poezija
intervju
analize i mišljenja
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/0b/17/1146636497_0:251:3073:1979_1920x0_80_0_0_4c1336d8ca82151e09871dc8730dccb1.jpg
Kako je počelo, tako se i nastavlja - tačan je opis i onoga što se već decenijama događa sa pojavom novih knjiga jednog od najvećih živih srpskih pesnika: dočekuju se kao praznik poezije. Potvrdila je to i puna sala Srpske književne zadruge u kojoj su predstavljene knjige „Poeme“ i „Naćertanije“.Posle potpisivanja novih naslova i slikanja sa čitaocima, Bećković u razgovoru za Sputnjik otkriva kako je inspirisan Garašaninovim delom stvorio nastavak pesničke sage o ćeranju.„Samo `Naćertanije` dolazi posle dvesta godina kada je prvi put objavljeno „Načertanije“ u kome je Milutin Garašanin napisao da nemamo nikakvog plana, nego udaramo kao „Puto u lotru“. I taj Puto i ta lotra pretrajali su do današnjeg dana tako da se u Ćerindolu, u Ćerigori osnovala nevladina organizacija „Ćeraćemo se još“ koja se bavi humanitarnim poslom, a koja ima svoju adresu wwwćeraćemo se još.co.ćć“.U ovu knjigu uvodite ceo jedan nov jezik – čet bot, gugl majstor, gejmeri,ajti usluge, džender ideologija, fand rejzing, podkast platforme, video kol, ali i postistina, duboka država, globalna kupola, virtuelni kapitalizam… Da li time želite da pokažete kako ste i vi potpuno u trendu i u duhu vremena?-Čovek, pogotovo pesnik nema drugog izlaza. On je vezan za jezik, naročito govorni. A pošto sada iz svih topova slušamo te pojmove i te reči, onda pokušavamo i da ih popišemo. Nekad je, kada je počela ta tehnologija, Srpsko učeno društvo pokušavalo da nađe svoje pojmove za te nove izume. Kad se pojavio pojam „ekvator“ tražila se zamena u srpskom jeziku. Tada je Sima Milutinović, pesnik i Njegošev učitelj, smislio reč „polutar“. I ta se reč primila, bila je u duhu srpskog jezika. A sada su svi jezici zasuti ovom tehnologijom, nijedan se više i ne bori, predaju se pred tom velikom deponijom.Kritičari kažu da su i „Naćertanije“ i „Poeme“ nastale kao pobuna protiv mraka, iz potreba da se vratimo onome što je svetlo i sveto.-Kažu za svraku da ona leti na sve što svetli. A tako mi se čini i da je u naše vreme, da se na sve što je svetlo i sveto kidiše. To smeta opštem mraku, kvari utisak i zato se sa svim tim svetlima treba obračunati. U mladosti sam pevao o tome, samo sam se plašio da me ne stigne ono što sam izmislio. Ali nisam verovao da će to stići celo čovečanstvo: ono što je čovek protiv sebe izmislio. A toga se tek na kraju setio, kada se zafarbao u ćošku. I pošto ne može da savlada i da u bilo kakve koordinate smesti današnji svet, čovek je to poverio veštačkoj inteligenciji, a tek onda video da ga je ona nadmudrila, ostavila i postala jača od njega. Tako se čovek najviše uplašio od svog sopstvenog izuma.Da li je ipak čovek, a ne veštačka inteligencija kriv za stanje savremenog sveta, za ovaj novi „ljudolom“ kako kažete u poemi „Senta“?-Samo čovek, sa tim svojim izumima. Sada se sve dešava u istom trenutku i sve što se dešava u svetu dešava se u svakom mestu na zemlji. Ta informisanost o svakom događaju u svetu je dovela do toga da se svi osećaju ugroženi. A naročito takozvani mali narodi i takozvani mali jezici. Do naših dana nisu postojali mali narodi, jer nijedan narod na svetu nije tu slučajno. On je deo božije promisli. I nijedna reč se nije rodila bez razloga. I svako je dobio na zemlji svoje mesto da odatle ispriča ono što se ne vidi ni sa jednog drugom mesta na svetu. Ono što vidi sa tog mesta, on treba da kaže svetu i bogu. I niko vas neće pitati šta znate o nekom drugom, nego šta znate o sebi, šta ćete reći o sebi i čime ćete opravdati svoje postojanje, na tom mestu gde ste rođeni.U životu je ipak drugačije, postoje veliki i postoje mali.-Što bi rekli – formalno. Ali pošto to čovek nije stvorio, on to ne može ni da uništi. On može da uništi samo ono čega je on tvorac. I sam život nije čovekovo delo. Da jeste, davno bi bio okončan. Reč je stvorila svet, i ne samo svet nego i svakog čoveka. Čovek je delo reči, a pogotovo pesnik. I kad bi me pitali šta je najvažnije u mom životu, ja bih rekao – reč. Jer, kome sam ja posvetio svoj život? Rečima! A ako je reč stvorila svet ona ga nije ostavila, nego ga i dalje stvara i prestvara na nove načine.Koliko je snažno dejstvo reči, kao jedan od pesnika koji se sluša šta mislite kakvo je dejstvo vaših reči, mogu li one nešto promeniti?-Mi smo baš taj narod koga niko ne može uveriti da je vreme poezije prošlo, jer je usmenost naroda najneiscrpniji izvor književnosti. Ideal pismenosti je kad se izjednači usmenost i pismenost. I da ponovimo još jednom tu istinu da se poezija piše samo na maternjem jeziku, da se sve druge stvari mogu pisati na kojem god hoćete jeziku, ali pesme ne mogu. Niti ih ko piše, ma koliki poliglota bio. Poezija ima vekovno dejstvo u ovoj kulturi.Ima vekovno dejstvo i ona narodna pesma koja peva o Strahinjiću banu iz malene Banjske, ali danas, na tu Banjsku neko bi da stavi sankcije, da je poništi. Mogu li se poezija i mit poništavati?-To je naša najslavnija i najbogatija draguljarnica. Tu je svaka reč na svome mestu. Mi smo iz vekovne tame izneli to bescen blago. Ono je besmrtno, vreme mu ne može ništa, zato što je svaka prava reč jedan duhovni pogodak. A da nije Strahinjića bana nikada ne bismo čuli za Banjsku, a kako on beše netko iz malene Banjske ona je nama bila poznata davno pre tih aktuelnih događaja. I mi odmah povezujemo: beše bane iz malene Banjske, iz malene Banjske kraj Kosova. Tu je poezija taj toponim fiksirala za večita vremena. I sad samo slušamo šta je tu sad bilo, ali bilo je nešto i ranije. I tu behu oni stihovi koje govori Strahinjić ban tastu i ženinoj braći. „Ala braćo rđava junaštva!“ To je rđavo junaštvo i onda i sad.Da li i dalje verujete da je Kosovo najskuplja srpska reč i da nam je „prošlost budućnost jedina“?-Nisam ni slutio da će ona toliko poskupljivati. Otkad sam ja to rekao, ne znam ništa drugo čemu je cena toliko rasla. I da od neke srpske najskuplje reči postane celom svetu poznata. I kako vreme prolazi sve je poznatija, sve uočljivija. Ta parodija koja se ponavlja da je Kosovo izgubljeno, ali nam ga traže – već u tom paradoksu je skrivena ta skupoća: da je to srpska reč i da je se mogu odreći samo Srbi. Ni u čijoj vlasti ona nije, nego je duhovna svojina, najveći vrh i domet našega duha. Sve dok mi ne budemo izgubljeni neće biti izgubljeno ni Kosovo.(Ceo intervju sa Matijom Bećkovićem pogledajte u video prilogu)
https://lat.sputnikportal.rs/20231012/nacertanije-i-cerorandum-nove-knjige-matije-beckovica-kao-obnova-nacela-svetlosti-i-svetosti-1162324099.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2023
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
kultura, kultura – vesti, književnost, matija bećković, poezija, intervju, analize i mišljenja
kultura, kultura – vesti, književnost, matija bećković, poezija, intervju, analize i mišljenja
Od Lao Cea do čet bota - sve je ćeranje: Matija Bećković otkriva lozinku naše istorije i sudbine
Onu čuvenu lozinku „Proleteri svih zemalja ujedinite se“ u naše vreme je zamenio poklič „Ćeraćemo se još“. Ja sam u „Naćertaniju“ citirao da je to rekao Lao Ce i potom Tales iz Mileta. Znači, kako je počelo, tako se i nastavlja i to je perpetum mobile, panta rei naše sudbine i istorije, kaže Matija Bećković.
Kako je počelo, tako se i nastavlja - tačan je opis i onoga što se već decenijama događa sa pojavom novih knjiga jednog od najvećih živih srpskih pesnika: dočekuju se kao praznik poezije. Potvrdila je to i puna sala Srpske književne zadruge u kojoj su predstavljene knjige „Poeme“ i „Naćertanije“.
Posle potpisivanja novih naslova i slikanja sa čitaocima, Bećković u razgovoru za Sputnjik otkriva kako je inspirisan Garašaninovim delom stvorio nastavak pesničke sage o ćeranju.
„Samo `Naćertanije` dolazi posle dvesta godina kada je prvi put objavljeno „Načertanije“ u kome je Milutin Garašanin napisao da nemamo nikakvog plana, nego udaramo kao „Puto u lotru“. I taj Puto i ta lotra pretrajali su do današnjeg dana tako da se u Ćerindolu, u Ćerigori osnovala nevladina organizacija „Ćeraćemo se još“ koja se bavi humanitarnim poslom, a koja ima svoju adresu wwwćeraćemo se još.co.ćć“.
U ovu knjigu uvodite ceo jedan nov jezik – čet bot, gugl majstor, gejmeri,ajti usluge, džender ideologija, fand rejzing, podkast platforme, video kol, ali i postistina, duboka država, globalna kupola, virtuelni kapitalizam… Da li time želite da pokažete kako ste i vi potpuno u trendu i u duhu vremena?
-Čovek, pogotovo pesnik nema drugog izlaza. On je vezan za jezik, naročito govorni. A pošto sada iz svih topova slušamo te pojmove i te reči, onda pokušavamo i da ih popišemo. Nekad je, kada je počela ta tehnologija, Srpsko učeno društvo pokušavalo da nađe svoje pojmove za te nove izume. Kad se pojavio pojam „ekvator“ tražila se zamena u srpskom jeziku. Tada je Sima Milutinović, pesnik i Njegošev učitelj, smislio reč „polutar“. I ta se reč primila, bila je u duhu srpskog jezika. A sada su svi jezici zasuti ovom tehnologijom, nijedan se više i ne bori, predaju se pred tom velikom deponijom.
Kritičari kažu da su i „Naćertanije“ i „Poeme“ nastale kao pobuna protiv mraka, iz potreba da se vratimo onome što je svetlo i sveto.
-Kažu za svraku da ona leti na sve što svetli. A tako mi se čini i da je u naše vreme, da se na sve što je svetlo i sveto kidiše. To smeta opštem mraku, kvari utisak i zato se sa svim tim svetlima treba obračunati. U mladosti sam pevao o tome, samo sam se plašio da me ne stigne ono što sam izmislio. Ali nisam verovao da će to stići celo čovečanstvo: ono što je čovek protiv sebe izmislio. A toga se tek na kraju setio, kada se zafarbao u ćošku. I pošto ne može da savlada i da u bilo kakve koordinate smesti današnji svet, čovek je to poverio veštačkoj inteligenciji, a tek onda video da ga je ona nadmudrila, ostavila i postala jača od njega. Tako se čovek najviše uplašio od svog sopstvenog izuma.
Da li je ipak čovek, a ne veštačka inteligencija kriv za stanje savremenog sveta, za ovaj novi „ljudolom“ kako kažete u poemi „Senta“?
-Samo čovek, sa tim svojim izumima. Sada se sve dešava u istom trenutku i sve što se dešava u svetu dešava se u svakom mestu na zemlji. Ta informisanost o svakom događaju u svetu je dovela do toga da se svi osećaju ugroženi. A naročito takozvani mali narodi i takozvani mali jezici. Do naših dana nisu postojali mali narodi, jer nijedan narod na svetu nije tu slučajno. On je deo božije promisli. I nijedna reč se nije rodila bez razloga. I svako je dobio na zemlji svoje mesto da odatle ispriča ono što se ne vidi ni sa jednog drugom mesta na svetu. Ono što vidi sa tog mesta, on treba da kaže svetu i bogu. I niko vas neće pitati šta znate o nekom drugom, nego šta znate o sebi, šta ćete reći o sebi i čime ćete opravdati svoje postojanje, na tom mestu gde ste rođeni.
U životu je ipak drugačije, postoje veliki i postoje mali.
-Što bi rekli – formalno. Ali pošto to čovek nije stvorio, on to ne može ni da uništi. On može da uništi samo ono čega je on tvorac. I sam život nije čovekovo delo. Da jeste, davno bi bio okončan. Reč je stvorila svet, i ne samo svet nego i svakog čoveka. Čovek je delo reči, a pogotovo pesnik. I kad bi me pitali šta je najvažnije u mom životu, ja bih rekao – reč. Jer, kome sam ja posvetio svoj život? Rečima! A ako je reč stvorila svet ona ga nije ostavila, nego ga i dalje stvara i prestvara na nove načine.
Koliko je snažno dejstvo reči, kao jedan od pesnika koji se sluša šta mislite kakvo je dejstvo vaših reči, mogu li one nešto promeniti?
-Mi smo baš taj narod koga niko ne može uveriti da je vreme poezije prošlo, jer je usmenost naroda najneiscrpniji izvor književnosti. Ideal pismenosti je kad se izjednači usmenost i pismenost. I da ponovimo još jednom tu istinu da se poezija piše samo na maternjem jeziku, da se sve druge stvari mogu pisati na kojem god hoćete jeziku, ali pesme ne mogu. Niti ih ko piše, ma koliki poliglota bio. Poezija ima vekovno dejstvo u ovoj kulturi.
Ima vekovno dejstvo i ona narodna pesma koja peva o Strahinjiću banu iz malene Banjske, ali danas, na tu Banjsku neko bi da stavi sankcije, da je poništi. Mogu li se poezija i mit poništavati?
-To je naša najslavnija i najbogatija draguljarnica. Tu je svaka reč na svome mestu. Mi smo iz vekovne tame izneli to bescen blago. Ono je besmrtno, vreme mu ne može ništa, zato što je svaka prava reč jedan duhovni pogodak. A da nije Strahinjića bana nikada ne bismo čuli za Banjsku, a kako on beše netko iz malene Banjske ona je nama bila poznata davno pre tih aktuelnih događaja. I mi odmah povezujemo: beše bane iz malene Banjske, iz malene Banjske kraj Kosova. Tu je poezija taj toponim fiksirala za večita vremena. I sad samo slušamo šta je tu sad bilo, ali bilo je nešto i ranije. I tu behu oni stihovi koje govori Strahinjić ban tastu i ženinoj braći. „Ala braćo rđava junaštva!“ To je rđavo junaštvo i onda i sad.
Da li i dalje verujete da je Kosovo najskuplja srpska reč i da nam je „prošlost budućnost jedina“?
-Nisam ni slutio da će ona toliko poskupljivati. Otkad sam ja to rekao, ne znam ništa drugo čemu je cena toliko rasla. I da od neke srpske najskuplje reči postane celom svetu poznata. I kako vreme prolazi sve je poznatija, sve uočljivija. Ta parodija koja se ponavlja da je Kosovo izgubljeno, ali nam ga traže – već u tom paradoksu je skrivena ta skupoća: da je to srpska reč i da je se mogu odreći samo Srbi. Ni u čijoj vlasti ona nije, nego je duhovna svojina, najveći vrh i domet našega duha. Sve dok mi ne budemo izgubljeni neće biti izgubljeno ni Kosovo.
(Ceo intervju sa Matijom Bećkovićem pogledajte u video prilogu)
