Malo poznato o ženi koja je nastavila Vukovu borbu
© Foto : Vikipedija/Javno vlasništvo
Pratite nas
Gledala je hrabro u budućnost. Spoj lepote, talenta, marljivosti i upornosti, doprinele su da se Vilhemina Mina Karadžić, izdigne iznad svih poteškoća koje je imala i ispuni misiju očuvanja srpskog jezika i kulture, koje je bila svesna i dostojna.
Izložba posvećena ovoj nesvakidašnjoj ženi, ćerki Vuka Stefanovića Karadžića, nakon što je nedavno gostovala u Beogradu, nastavlja svoj put i 14. avgusta biće otvorena u kući Ive Andrića u Herceg Novom.
Od oca mudrost, od majke odgovornost
„Mina je bila svesna uloge i odgovornosti koje ima, jer su u Vukov i Anin dom u Beču, dolazili i prolazili najugledniji i najuticajniji ljudi u 19. veku - Njegoš, Miloš Obrenović, Prota Matija Nenadović, Branko Radičević, Đura Jakšić, Uroš Predić i mnogi drugi. Svakog od njih je zamolila da joj se upišu u 'Spomenar', koji svedoči o jednom neponovljivom vremenu, kada je srpsko nacionalno biće bilo na pravi način tretirano i poštovano u Evropi. Svirala je klavir i svakog od gostiju, dočekala sa osmehom na licu. Lepotica po rođenju, nasledivši od oca mudrost, od majke tačnost, preciznost i odgovornost, imala je držanje kao da je odrasla na bečkom dvoru“, kaže za Sputnjik autorka izložbe Svetlana Matić.
Matić je povodom njenog 190. rođendana objavila knjigu „Pevam danju, pevam noću - Pisma Mini Karadžić“. Osnovala je i austrijsko-srpsko kulturno društvo „Vilhelmina Mina Karadžić“ sa ciljem da oživi Minin lik i delo, izvuče ga iz zaborava i da nastavi da, svojim mnogobrojnim aktivnostima, gradi mostove kulture i prijateljstva između dva naroda, tamo gde je Mina stala.
„Postavili smo spomen-ploču Mini Karadžić, neposredno pored biste Vuka Karadžića, u ulici u trećem bečkom okrugu, tako da su ćerka i otac ponovo zajedno. Osnovali smo biblioteku koja nosi ime Vukove mezimice i ustanovili nagradu 'Mina Karadžić' za vrhunska ostvarenja za očuvanje srpskog kulturnog i jezičkog identiteta u rasejanju. Povodom Mininog 195. rođendana, posvetila sam joj izložbu, koja prati sadržaj knjige, uz kreativni dizajn Dušana Borisavljevića“, navodi Svetlana Matić, književnica i pedagog.
Izložba "Vilhemina Mina Karadžić" u Biblioteci grada Beograda
© Foto : Sputnjiku ustupila Svetlana Matić
Ćirilica na pijedestal
Pomagala je svom ocu u sakupljanju srpskog narodnog i jezičkog blaga i prevođenju srpskih narodnih umotvorina na nemački jezik, vodila celokupnu njegovu korespodenciju sa oko 300 impozantnih imena u tadašnjoj Evropi.
„Mina je plenila svojom rečitošću, umetničkim darom, bogatom pisanom izražajnošću, bila je očev lični sekretar i neko ko je imao ključnu ulogu kada je reč o usmenoj i pisanoj komunikaciji sa savremenicima. Vodila je računa da bude prema svima ljubazna, ali u isto vreme, kada je to bilo neophodno profesionalna, posvećena, znajući da su njena pisma dragocena i vrlo značajna za Vukovu borbu za srpski jezik. Vuk je često bio iz porodice odsutan. Mnogo je putovao, pa je Ana Kraus, rađala, obeleževala rođendane, negovala i sahranjivala decu, u njegovom odsustvu. Ta žena je 'majka hrabrost'. Od trinaestoro dece, preživeli su samo Mina i Dimitrije, koji su rođeni istog datuma, 12. jula na Petrovdan“, kaže Matić.
Mina je upoznala svetske kulturne krugove sa bogatom srpskom kulturnom baštinom, zahvaljujući obrazovanju u kućnim uslovima, koje su joj roditelji, iako siromašni, svesrdno omogućili:
„Želela je da nastavi umetničko obrazovanje u Francuskoj i Italiji, ali iz finansijskih razloga to nije bilo moguće ostvariti. Govorila je šest svetskih jezika. Zavolela je srpski jezik i književnost, iako je Vukov jezik naučila tek sa petnaest godina. Putovala je sa ocem po Srbiji i Evropi i bodrila ga u borbi i nastojanjima, da srpski jezik uvede u red značajnih evropskih jezika, a ćirilicu postavi na pijadestal, koji joj pripada. Putujući sa ocem po Srbiji, zajedno sa Engleskinjom Lujzom Ker 1850. godine, vodila je beleške i putopisne zapise na franuskom jeziku“.
Lepotica po rođenju, nasledivši od oca mudrost, od majke tačnost, preciznost i odgovornost, imala je držanje kao da je odrasla na bečkom dvoru
© Foto : Vikipedija/Javno vlasništvo
Minini zapisi, o putovanju po Srbiji, prevedeni su sa francuskog na srpski jezik i objavljeni u Sremskim Karlovcima, u „Brankovom kolu“, pod nazivom „Nekoliko dana po Srbiji 1850. Putne beleške Mine Karadžićeve“.
Nije se, kaže Matić, plašila prepreka, već ih je prevazilazila. Na nemački jezik, 1854. godine, prevela je Vukovu zbirku narodnih pripovedaka „Volksmärchender Serben“. Pored narodnih priča, u zbirci se našlo i približno 1.200 srpskih poslovica, čiji je prevod uradila Mina Karadžić, a predgovor napisao Jakob Grim.
Pisala je pesme posvećene ocu, muškarcima, ljubavi, a kao slikarka iznedrila je preko 50 portreta, crteža, ulja na platnu i akvarela.
„Mina je obilazila galerije, posećivala izložbe, išla na mise sa majkom, posećivala koncerte i kulturne događaje. To je bila njena prednost, rođenjem data. Odatle su, najverovatnije, uz urođene talente i potekle njene ambicije i naklonost da zavoli muziku, kulturu i umetnost“, naglašava Svetlana Matić.
Svetlana Matić je povodom 190. rođendana ćerke Vuka Karadžića objavila knjigu „Pevam danju, pevam noću - Pisma Mini Karadžić“.
© Foto : Sputnjiku ustupila Svetlana Matić
Teška srca napušta Beograd
Mina je nakon prekinute veridbe sa lekarom ruskog porekla, odlučila da se uda za Aleksu Vukomanovića, bratanca kneginje Ljubice i uglednog profesora književnosti na beogradskom Liceju.
Prelazi iz katoličke vere u pravoslavlje, venčava se u Sabornoj crkvi u Beogradu 1858. godine, prilikom čega dobija ime Milica i počinje da slavi Svetog Luku, živeći u Beogradu, u jednoj od kuća kneževske porodice Obrenović.
Dobija sina Janka, ali nakon godinu dana braka, doživljava prvu veliku tragediju - smrt supruga.
„Kraljica Julija joj nudi mesto upravnice u Velikoj ženskoj školi u Beogradu, ali na nagovor majke, teška srca napušta Beograd, za koga je vezuju trenuci sreće i najtananije emocije i sa tromesečnim sinom Jankom se vraća u Beč. U jednom pismu se obraća ocu i govori mu, da kada bi on imao stan u Beogradu, ostala bi u njemu da živi. Volela je Srbiju, a u njoj, zajedno sa svojim suprugom i sinom, počiva u kripti, u manastiru porodične crkve Vukomanović u Savincu, kraj Donjeg Milanovca“.
Milica i Mina putokaz svima nama
Milica Stojadinović Srpkinja je bila verna Vukova saradnica, kada je reč o prikupljanju srpskih narodnih običaja, priča, obreda i poslovica u Vojvodini i Srbiji. Vuk je oslovljavao rečima „moja kći iz Fruške“, a Mina joj je bila drugarica:
„Mina je Milici posvetila portret, a Milica joj je, u znak zahvalnosti, posvetila dve pesme. Pesnici Sajdl i Frankl su im posvećivali pesme. Volele su svoj narod, pisale, odvažne i hrabre, gledale su istini u oči i onda kada im je život pričinjavao teške gubitke i boli. To su velike žene, intelektualke, koje su stvarale našu srpsku književnost. Posećivale su se, družile, dopisivale, delile trenutke radosti i tuge, koje ih, nažalost nisu zaobišle. Više je bilo teških momenata u njihovom životu, ali ih to nije sprečilo da istraju u svemu što su naumile. Išle su ispred svog vremena, znajući da se žrtvuju, u davanju svog doprinosa u očuvanju pravih životnih i etičkih vrednosti. Ovakvim svojim opredeljenjima, Milica i Mina su dale putokaz svima nama, a i budućim generacijama, kako treba istrajati u životnoj borbi, a ne zaboraviti svoje korene“, ističe Matić.
Prva srpska pesnikinja Milica Stojadinović Srpkinja
© Sputnik / Lola Đorđević
Tretman žena stvaralaca u tom vremenu, napominje, bio je specifičan:
„Do današnjeg dana imamo dvostruke aršine, kada je reč o procenjivanju muškog i ženskog doprinosa i kvaliteta učinjenog. Borba i dalje traje. Žene pokreću svet, rađaju nova pokoljenja, određuju budućnost, bore se za pravedniji tretman u društvu. Ono što jedna žena naumi, uglavnom i realizuje, bez obzira na žrtve koje podnosi i cenu koju treba da plati. To su i Mina i Milica dokazale na delu. Danas Srbiji i Evropi nedostaju uspešne žene kao što su Mina i Milica, ali kako Vuk reče, ako svako uradi ono što može, neće narod propasti“.
Mina Karadžić je, prema rečima Svetlane Matić, poznata našoj javnosti jedino po tome, što je Branko Radičević bio u nju zaljubljen i što joj je posvetio pesmu„Pevam danju, pevam noću“:
„Mesto Mine Karadžić je među najobrazovanijim i najistaknutijim Srpkinjama. Ona i danas živi kroz svoja dela, a na nama je da podsećamo mlađe generacije na njen doprinos i trag koji je ostavila u oblasti književnosti, kulture, prevodilaštva i umetnosti. Njen doprinos u razvoju umetnosti i kulture je nemerljiv, ali, još uvek, nedovoljno istražen“.
