Strašna sudbina: Njegošu kneginja, Vuku kći, Knezu Mihailu odana - lepa Milica skončala kao prosjak
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
„Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!“, govorio je Njegoš o Milici Stojadinović Srpkinji.
Vuk Stefanović Karadžić ju je voleo kao svoje dete i nazivao je „moja kći iz Fruške“. Knez Mihailo bio joj je više no zaštitnik - odan prijatelj. Kada je dolazila u Beograd, beogradski književnici su je dočekali kako se nijedan srpski pisac dotle nije bio dočekao. Ljubomir P. Nenadović veličao je u svojim stihovima, slavio njene „lepe pesme“ i „čustva prava“. Đorđe Rajković joj je posvećivao svoje stihove. Ivan Mažuranić, proslavljeni pesnik „Smrti Smail-age Čengića“, dolazio je da je vidi. Jovan Subotić silazio je sa svoje visine slavom ovenčanoga pesnika i govorio sa njom kao jednak sa jednakim, zapisao je Jovan Skerlić.
Njena ličnost i tragična sudbina inspirisali su i Vidu Ognjenović da napiše tekst i režira predstavu „Poetesa“ kojom 25. avgusta počinje 10. Novi tvrđava teatar u Vili Stanković u Čortanovcima.
„Pojava Milice Stojadinović Srpkinje u književnosti zanimala me još od prvih školskih saznanja. Ipak, tek kada sam dobila književnu nagradu njenog imena, bacila sam se na čitanje i iščitavanje njenog dela, jer me je bilo sramota da tako malo znam o njoj. Počela sam opsesivno da se bavim čudnom sudbinom te poetese. Odmah sam videla dramski naboj u tom materijalu, ali mi je bilo jasno da ne treba da pišem biografsku dramu. Mene je, ipak, mnogo više zanimao njen ništa manje dramatični sukob sa samom sobom“, kaže Vida Ognjenović.
Naša prva prava književnica
Milica Stojadinović Srpkinja rođena je u Bukovcu 1828. godine. Kao darovito dete seoskog sveštenika u Vrdniku prvu pesmu objavila je već u svojoj trinaestoj godini u Serbskom narodnom listu.
„Ona je naša prva prava književnica. Ni u Evropi nije u to doba bilo mnogo žena koje su se bavile književnošću. Kod nas, pre nje je bila Eustahija Arsić koja je napisala mali pedagoški priručnik. To je prvi put da je jedna žena nešto potpisala u oblasti književnosti. Zato je Milica dočekana kao trofej, kao pojava koja je potvrđivala kulturu na srpskom jeziku u Vojvodini, koja je bila neka vrsta srpskog Pijemonta. Jedno je značilo biti pod Turcima, a drugo u Habzburškoj monarhiji koja je prilično izjednačavala sve nacije iako su je zvali tamnicom naroda. U Vojvodini je tada bilo mnogo školovanih ljudi, izlazilo je nekoliko novina na srpskom jeziku, počele su sa radom škole na srpskom jeziku. Bilo je i književnika koji su već prevođeni na nemački i koji su odlazili u Beč“, kaže Vida Ognjenović za Sputnjik.
Milica Stojadinović je počela da piše po uzoru na romantičare tog doba, pronalazeći uzor u narodnoj poeziji.
„Školovala se u Petrovaradinu na nemačkom jeziku, ali je učila i srpski. Njen otac je bio sveštenik i ona je bila četvrta generacija pismenih u porodici. Na nju su uticali i nemačka poezija i austrijski pesnici, ali njena poezija je bila malo izveštačena. Trudila se da dosegne modele romantičarskog entuzijazma naših vojvođanskih Srba i nacionalni naboj koji nije bio mali unutar Habzburške monarhije, a istovremeno i kvalitet razvijene evropske poezije koju je mogla da čita na nemačkom jeziku“, objašnjava Vida Ognjenović.
Mlada devojka iz Srema koja piše pesme
Otac, pismen čovek, pristalica Vukove reforme, objašnjavao joj je da ne treba da se bavi pisanjem, da je muškarci nikada neće prihvatiti kao ravnopravnu, da je neće ceniti po delu, nego po tome što je žena koja se usudila da piše.
„Ona je došla u sredinu u kojoj se pismenost cenila, ali malo ko je bio spreman da ravnopravno čita Milicu Stojadinović Srpkinju i Branka Radičevića ili Đuru Jakšića. Prihvaćena je kao izuzetak, značajan i dekorativan, lepotica, mlada devojka iz Srema koja piše pesme. Svi su o njoj pisali kao o lepoj pojavi, a malo ko je čitao njene pesme. Bilo je samo nekoliko priznanja – od Njegoša i Ljube Nenadovića koji joj je napisao pesmu dobrodošlice 'Jednoj Srpkinji' i rekao da nastavi da piše“, naglašava Ognjenović.
Veliki rodoljub
Milica je živela seoskim životom, ali posvećena književnosti:
„Ona šije košulje, plete čarape, tka na razboju, pere rublje, mesi hleb, nadgleda kako se vinograd okopava i trava plevi. Ona se dobro oseća u toj seoskoj atmosferi. Slobodne časove provodi u strasnim čitanjima, i nikad ne može da se nažali što nema vremena da se sva preda snovima i iluzijama koje knjige daju. Ona hoće da srpska devojka u prvom redu bude Srpkinja, rodoljubiva, pobožna, skromna i radna, da voli svoj maternji jezik, svoju pradedovsku veru, prirodan život, blage naravi. Ona se ponosi time što u kući radi kao i obična seoska devojka koja knjigu nije u ruci imala“, zapisao je Jovan Skerlić.
Skerlić piše da je Milica bila žarki rodoljub i pozdravila je plamen koji je 1848. Bio zahvatio celu staru Evropu kao prvu svetlost mlade slobode srpske:
„Pevala je o 'slavenskoj lipi', kao o 'drveću slobode' u Francuskoj. U odelu od tri narodne boje, ona je išla pred narodnim povorkama koje su iz Fruške gore stizale u Vukovar. Kada su se stvari okrenule rđavo po Srbe, kada su se sa visina Fruške gore mogla videti bačka sela u plamenu, i kada se svaki čas očekivao prelaz Mađara u Srem, osamnaestogodišnja devojka, koja je čitala Šilerovu Jovanku Orleanku, zavetovala se da će sa gitarom u ruci otići u srpski logor i pesmom raspaljivati gnev i hrabrost srpskih boraca“.
Opisuj čudo prirode, mani se handžara, sabalja, koplja i čelenki
Vida Ognjenović ističe da je njeno rodoljublje bilo prirodno jer je to prva polovina 19. veka kada se Srbija „konstituiše kao država nakon dugog bunkerisanog života“, ali smatra da je njeno rodoljublje pretočeno u poeziju bilo izveštačeno:
„Pripadala je tom nacionalnom zanosu i to je iskreno radila, ali recimo pesnik Ludvig Frankel, koga je upoznala u Beču kada je bila gošća Vuka Karadžića, rekao je da ta njena duboka nacionalna euforija u pesmi zvuči prazno, izveštačeno i neiskreno. Skrenuo joj je pažnju da treba da piše o svojim osećanjima, a ne o ratničkim podvizima ljudi iz davnih vekova, da piše o svojim savremenicima a ne o caru Dušanu o kome zna samo iz narodnih pesama, jer je istorija kao nauka još bila u povoju. U svojoj drami sam napisala da joj je on poklonio kutijicu u kojoj je bila bubamara i rekao – 'Opisuj ovo čudo prirode, mani se handžara, sabalja, koplja i čelenki', na šta mu je ona odgovorila – 'Vama je lako, pripadate zemljama koje su napredne, kulturno uzdignute i koje imaju samo te probleme, a mi državu koja se tek uspostavlja i naciju koja nije propala unutar druge'“.
Ona, prema Skerliću, piše Franklu o srpskom narodu: „On zaslužuje da bude u stranom svetu uzdignut, mada nije dostigao onaj vrhunac obrazovanja koji su srećni narodi davno dostigli, jer mi je narod stolećima bio opkoljen tamom nesreće, koja još pritiskuje poneki lepi deo srpskoga naroda“.
Milica Stojadinović Srpkinja: Mlada devojka iz Srema koja piše pesme
© Foto : Vikipedija/Javno vlasništvo
Karanfil u reveru srpske književnosti
Skerlić je primetio da Milica Stojadinovć „veliča spomene stare slave i sjaja, Dušana i njegove pohode i pobede, tuži nad grobovima gde su pokopane nade srpske, lije suze nad Kosovom, nad mrtvom glavom čestitoga Kneza i plahoga Miloša Obilića, veliča uskrs naroda srpskog, Karađorđa, Hajduk-Veljka, Miloša Obrenovića“.
„Iskorak između njenog talenta, njene uloge i njenih osećanja bio je veliki i po nju tragičan. Ona se tek pred kraj svog života osvestila i shvatila da je bila karanfil u reveru naše književnosti, da su se svi njome ponosili, a malo ko ju je čitao. Malo je ko razumevao. Njena književna konstitucija je bila preslaba da nađe rešenje za svoj stil. Nije mogla. Nije imala podršku. Govorila je urednicima– 'Tražite od mene nešto a niko me ne čita'“, ističe Vida Ognjenović.
Tragično je završila kao prosjakinja na ulici u Beogradu:
„Nije imala gde da živi, potucala se po nekim sobicama na periferiji pa su je izbacivali jer nije imala para za kiriju. Na kraju je prosila. Pregazili su je konji. Ja mislim da se čak bacila pred fijaker. Sahranjena je u opštoj grobnici kao beskućnik. Njen brat je preneo njene kosti u Požarevac i sahranio je zajedno sa svojom decom koja su umirala mlada, ali ni za taj grob se više ne zna. Preoran je“.
