Nenad Todorović: Svedoci smo kako se predrasude za čas pretvore u oružje za masovno ubijanje
© Foto : Sputnjiku ustupio Bitef teatar
Pratite nas
Ono što se sada događa na globalnom nivou je primer kako se predrasude koje su decenijama građene, na primer, o Rusima ili Srbima u holivudskom filmu, za čas pretvore u najopasnije oružje za masovno ubijanje - ratnu propagandu, kaže reditelj Nenad Todorović uoči premijere predstave „Kontinent Balkan“.
Predstava „Kontinent Balkan“ prema tekstu Željka Jovanovića u Todorovićevoj režiji, biće premijerno izvedena 18. marta u Bitef teatru.
Rad na predstavi motivisan je sadržajem knjige Vesne Goldsvorti ,,Izmišljanje Ruritanije”, čija je tema na koji način je prostor Balkana interpretiran u literaturi Velike Britanije tokom 19. i u prvoj polovini 20. veka.
Todorović za Sputnjik objašnjava da predstava, kroz četiri celine, prati promenu slike o narodima Balkana u britanskoj književnosti – od Bajrona koji je bio fasciniran hrabrošću i čašću Srba, Albanaca, Grka, Crnogoraca do rasistički nastrojenog Lorensa Darela koji Srbe poredi sa svinjama i Jugoslaviju naziva Vulgarijom.
Od hrabrosti i časti do Vulgarije i Kravonije
„Vesna Goldstvorti primećuje da, kada bi se o crncima ili gej populaciji pisalo kao o Balkancima, došlo bi do neviđenih protesta u centru Londona i u tome je paradoks. Način tretmana Balkana u britanskoj literaturi prelomljen je oko Krimskog rata. Zbog velikog straha da će Rusi ući na Balkan time što se oslobađa teritorija od Turaka i Austrougara počeo je da se menja odnos Britanaca prema slovenskim narodima. Tada počinju da se hrane predrasude pa posle fascinacije Balkanom kao Dalekim bliskim istokom pojavljuje se roman 'Zatočenik dvorca Zende', čija se radnja događa u Ruritaniji. Entoni Houp je napisao i skandalozan roman 'Sofija od Kravonije' sa glavnim gradom Slavijom. Dolazimo i do čuvenog romana Brema Stokera 'Drakula' pa tako Transilvanija ima najsurovijeg vladara koji ljude nabija na kolac, a zaboravili su masovna ubistva na britanskom dvoru“, navodi Todorović.
Najviše ga je šokirao odnos Lorensa Darela prema Srbima:
„U svom romanu on Jugoslaviju naziva Vulgarijom, piše da Srbi liče na svinje i svinje liče na Srbe. To je kraj kočnica. Taj odnos bi u najmanju ruku morao da bude ironičan i ciničan ili barem u rukavicama da se neko našali na naš račun, međutim u atmosferi šale ne mogu se proizvoditi ratovi pa se jasno vidi koliko su blizu država i stvaralaštvo koje pripada popularnoj kulturi. Balkan ih nije previše zanimao jer bi bio čist trošak. Ovde nema toliko sirovina za izvlačenje i ipak smo preblizu da bi nas potamanili, pa mislim da im je bilo lakše da se tom ivicom Evrope zabavljaju na taj način – kada smo seljaci, divljaci, ruritanci i kravonci, onda je lako sa nama“.
Predstava „Kontinent Balkan“ ima četiri dela gde kao na traci, u žanru komedije, autori prikazuju sve britanske predrasude i stereotipe vezane za balkanske narode, a u svakoj celini pojavljuje se „među nesposobnim, vampirizovanim i neprijateljski raspoloženim ljudima jedan Britanac koji kao najpametniji rešava problem“.
„Komad je komedija, jer teško je drugačije baviti se takvom temom. Frapantno je da civilizacija koja sebe smatra ozbiljnom sme sebi da dozvoli da jedan diskurs pun predrasuda prema Balkanu postane geostrateška okosnica države. Svi mi koji smo radili predstavu, nismo nacionalisti nego balkanisti i želeli smo da pokažemo da nismo najgori nego najbolji“, naglašava reditelj.
Predstava "Kontinent Balkan" u Bitef teatru: Balkan u britanskoj književnosti 19. i 20. veka
© Foto : Nenad Šugić
Komad se završava našim predrasudama o Britancima:
„Prikazujemo ih kao necivilizovane pijane ljude koji se tuku po pabovima, kao i ekipe navijača koji huliganski razvaljuju gradove. Uvek postoji način da se neko okarakteriše kao glup, primitivan, zao, bezobrazan, kriv… Ja kao Srbin sa Kosova imam prilike da gledam i slušam o sebi i svom radu čak i od ljudi koje sam smatrao intelektualno superiornijim od političkih agendi koje se sprovode“, ističe Todorović.
Četvoro Srba na umoru u centru Prištine
Predstava „Slobodan šou“ koju je Todorović sa Jelenom Bogavac postavio pre pet godina u Narodnom pozorištu Priština sa sedištem u Gračanici našla se nedavno na meti napada prištinskog dramaturga Jetona Neziraja koji je srpski teatar u Gračanici okarakterisao kao mašineriju političke propagande koja služi „interesima hegemonističkih apetita Vlade Srbije i njihovim nastojanjima da pokažu svoje vlasništvo nad Kosovom“.
„Znamo da je kod Miloševića Kosovo došlo kao poslednje, a prvo je nastalo kao problem. Oni su čitav niz godina gradili imidž tog čoveka kao vampira sa Dedinja da bi njegov narod mogao da bude tle za tepih bombe. Ali je moralo da traje, jer propaganda ne nastaje preko noći. Prvo je bila Slovenija, pa optužbe za Hrvatsku, pa za Bosnu i na kraju kada dođe red na ono što je trebalo prvo da se rešava, Kosovo, onda je spremno rešetanje. Kada smo radili predstavu 'Slobodan Šou' nismo znali šta da odaberemo od tih preko 500 žestoko uvredljivih rečenica o Srbima koje treba niz liticu“, kaže reditelj.
Naš sagovornik naglašava da ga političke odluke Slobodana Miloševića u pozorištu ne interesuju, jer je bio direktan posmatrač njegovih političkih postupaka i oni su se odnosili i na njegov lični život.
„Ljudi koji su mene proterali iz mog rođenog grada, i moju porodicu i još 40.000 sugrađana, danas nas optužuju za nacionalizam. Četvoro Srba ima na umoru u centru Prištine, a bilo nas je 40.000. Ne samo da nema empatije, nego me sve to jako podseća na jedan period života Jevreja u Nemačkoj - što ih je manje, to su veći problem. Optužuju nas za etničko čišćenje, a nas nema ni jedan procenat - u Đakovici je jedna jedina žena. Vi sada imate tri posto preostalog, neproteranog stanovništva koje se optužuje za nacionalizam. To je budalaština“, izričit je Todorović.
Džejms Bond poslat da satre Albance
U takvoj situaciji, primećuje Todorović, pozorište u Gračanici postaje „moneta za potkusurivanje i izjave ljubavi Jetona Neziraja i naših pozorišnih umetnika iz Beograda“.
„Frapiran sam činjenicom da neko može da podrži gašenje pozorišta koje nikada u svojoj istoriji nijednu ružnu reč nije izgovorilo o drugima. Kada sam postavljen za direktora prištinskog pozorišta, molio sam Kancelariju za Kosovo i Metohiju da nam da novac za benzin za kombi da bih preneo kancelarijski materijal iz Leskovca u Leposavić. Ostavili su nas bez toga. To je bila država koja je nas organizovano poslala dole da satremo Albance jednim pozorištem. Toliko o orkestriranoj kampanji srpske policije, vojske, obaveštajne službe. Ja sam verovatno bio Džejms Bond i sarađivao sam sa MI6“, ističe reditelj.
Todorović skreće pažnju da su tokom aparthejda u Južnoafričkoj republici crnci imali svoja mesta u pozadini autobusa, a da Srbi na Kosovu nemaju ni to:
„Srbi ne smeju u autobus, nego imaju svoj mali, privatni prevoz, a mi pričamo o hegemonizmu našeg pozorišta“.
Umetnički direktor Narodnog pozorišta Priština sa sedištem u Gračanici kaže da je taj teatar „užasno neprijatan svedok civilizacijske propasti Albanaca“:
„Svedočimo sramnom civilizacijskom padu jednog društva koje je 1999. otpočelo sa čišćenjem Srba. Danas imamo neke spiskove Srba koji su za hapšenje, pa se oni povuku. Ali to je naš permanentni život - 25 godina organizovane, orkestrirane mržnje jednog ogromnog kolektiva. Postoji neka vrsta neobjašnjive jedinstvenosti u celoj toj priči da mi, igrajući Molijera, zapravo smo mašina za ubijanje, crna ruka okupljena od strane najžešćih terorista presvučena u glumce. Postoji agenda koja se izvršava i sprovodi od strane svih. Možda se Jeton nudi da bude ministar kulture, jer tamo ne možete da napredujete u političkoj karijeri ako ne nabacite koju zlu reč na račun Srba koji vam rade o glavi“.
Vojnici Kfora na severu Kosova i Metohije
© AP Photo / Marjan Vucetic
Predstava za jednu baku
Pozorište u Gračanici 22. marta očekuje premijera vodvilja „Kasica-prasica“ Ežena Labiša, ali Todorović napominje da imaju sve manje publike, jer je sve manje Srba na Kosovu:
„Tiho, nedovoljno brzo za Albance, ali prebrzo za nas kao zajednicu, postoji opasnost da pojedini delovi Kosova zauvek izgube šansu da tamo bude Srba. Govorim o prizrenskom kraju, Đakovici. Kraj oko Gnjilana se drži, ali i ta mesta kao da polako utihnjuju. Uprkos svemu mi smo svuda po Kosovu. Sećam se kada smo pre 10-15 godina bili u Donjoj Plešini, kod Uroševca, gde je živela jedna baka koja je rekla: `Dvadeset godina mi niko nije bio u kuću i sad ste došli da mi pravite predstavu kada pada kiša`. Upadnemo kao padobranci pa dok mi igramo predstavu, oni nam peku pitu. Ako je to ta staljinistička igra prištinskog pozorišta, onda neka nam živi Staljin“.
