Kina kao mirotvorac: Lekovito dejstvo sporazuma Rijada i Teherana
19:15 11.03.2023 (Osveženo: 16:12 28.03.2023)
© AP Photo / Luo Xiaoguang/Xinhua via AP
Pratite nas
Sporazum o ponovnom otvaranju diplomatskih predstavništava koji su Saudijska Arabija i Iran postigli uz posredstvo Kine mogao bi da ima lekovito dejstvo na čitav region Bliskog istoka. Kina je time potvrdila da svojom diplomatijom može da uspostavlja odnose stabilnosti u izuzetno trusnom području, za razliku od SAD i njenih saveznika.
Do juče, Iran i Saudijska Arabija nalazili su se na dva suprotna pola bliskoistočne politike, kaže novinar i spoljnopolitički komentator Borislav Korkodelović.
Sada se, zahvaljujući kineskom posredovanju, sa daleko više optimizma može gledati na njihove indirektne sukobe u Jemenu, Siriji, Iraku i Libanu – svuda gde se sukobljavaju, ne samo šiiti i suniti, već i tamo gde su sukobljeni energetski interesi ili gde se vodi sukob vezan za odnos prema Izraelu i palestinskom pitanju.
„To su, i ogromne razlike, i ogromne teme i Kina je trebalo da proba da sve to stavi pod jednu kapu pregovora, dijaloga, transparentnosti, uvažavanja interesa i jedne i druge strane, posredovanja između tih interesa, izvlačenja nečeg zajedničkog“, kaže Korkodelović.
Raste kineski ugled kao mirotvorca
Kina se, dodaje naš sagovornik, predstavila kao odgovorna država sa pozicijom u svetu, a ta pozicija je zaključivanjem iransko-saudijskog sporazuma potvrđena i ona sa te pozicije može dalje da deluje i što se tiče drugih mirovnih inicijativa.
„Kineski ugled sa ovim postignutim sporazumom jako je porastao zato što je to oštar kontrast u odnosu na ukupnu međunarodnu situaciju. Sa ratom u Ukrajini i sa stalnim ratnohuškačkim pokličima koji se čuju iz Vašingtona, a sve češće i iz Brisela, za veliku većinu čovečanstva ova inicijativa Kine je izuzetno dobrodošla i može da raste optimizam da će, možda, kineski predlog za pregovore između Moskve i Kijeva zaslužiti veću pažnju, pre svega u zapadnom svetu“, smatra Korkodelović.
Kada se pogleda, na primer, na Gruziju i šta nevladine organizacije finansirane iz SAD čine u toj maloj kavkaskoj državi, prokazuje se veoma oštar kontrast prema onome što se u petak dogodilo u Pekingu, dodaje on.
Ulazak Kine u bliskoistočno živo blato
Neposredno pre nego što će u decembru poći u posetu bliskoistočnom regionu, kineski strateški instituti upozoravali su predsednika Si Đinpinga da je Bliski istok svojevrsno živo blato.
Si je, kaže Korkodelović, bio veoma hrabar kada je zakoračio u bliskoistočno minsko polje, pogotovo što se sve događalo u vreme izuzetno velikih napetosti između Kine i SAD. Međutim, kineski analitičari smatraju da je upravo zbog tih napetosti sve veće nastojanje Vašingtona da sa svojim saveznicima u istočnoj Aziji i Indopacifiku, da opkoli Kinu i stalno vrši pritisak na nju u njenom bliskom okruženju.
„Sada, po tim analitičarima, Kina, kao što je svojevremeno probala da prebaci igru u blizinu Evrope, pokušava da proširi svoj uticaj na Bliskom istoku i da se tu nadmeće sa SAD, ali mirnim sredstvima – razvojem tehnologija, unapređenjem obrazovanja, industrijalizacijom arapskog sveta, zalečivanjem klimatskih promena… Kina nije država koja je većinu svog postojanja vodila ratove, nego kroz istoriju poznata kao zemlja, ako je i imala neke teritorijalne ambicije ili sporove prema susedstvu, to se često svodilo na sisteme vazalstava ili sizerenstava, a ne na razaranja poput Avganistana ili Sirije ili Iraka“, objašnjava Korkodelović.
Svi su izgledi da će Kina nastaviti da jača svoje prisustvo na Bliskom istoku, jer iz izjava koje su stizale iz Rijada, Teherana i drugih regionalnih prestonica vidi se da je stekla poverenje regionalnih rivala. Ona ima jako dobre odnose i sa Iranom i sa Saudijskom Arabijom, ali ima dobre odnose i sa Izraelom, državom koja se, nakon potpisivanja sporazuma, prema Korkodelovićevim rečima, oseća kao najveći regionalni gubitnik.
Zahvaljujući Kini, relaksiranje odnosa na Bliskom istoku
O detaljima pregovora u Pekingu još uvek se malo zna – praktično, malo ko je uopšte i znao da su visoke delegacije Irana, na čijem je čelu bio sekretar Vrhovnog saveta za bezbednost, admiral Ali Šamhani i Saudijske Arabije, na čijem je čelu bio savetnik za nacionalnu bezbednost Musad bin Muhamed Al-Aiban u Pekingu.
Odnosi između dve zemlje prekinuti su 2016, kada su iranski demonstranti upali u saudijsku ambasadu u Teheranu, pošto je u Saudijskoj Arabiji pogubljen vodeći šiitski sveštenik Nimr al Nimr.
Godinu dana ranije, u stampedu tokom hodočašća u Meki, među 719 stradalih hodočasnika bilo je 130 vernika iz Irana, zbog čega su iz Teherana na račun Rijada stigle oštre kritike. Uz to, dve države vode posredan rat u Jemenu, gde je Saudijska Arabija, uz pomoć saveznika intervenisala na strani vlade, dok Iran podržava pobunjeničke Hutije. Iran i Saudijska Arabija imaju sukobljene interese i u Bahreinu, jedinoj arapskoj državi u kojoj je ugušeno „arapsko proleće“, u kojoj 20 odsto sunita vlada nad šiitskom većinom. Dve sile sukobljavaju se i u Libanu, gde Iran podržava Hezbolah, moćnu šiitsku vojno-političku organizaciju.
Odnosi dve zemlje počeli su da otopljavaju 2020, pa je nekoliko rundi pregovora održano uz posredstvo Iraka. Takođe, u posredovanje se uključio i Oman. Tako su, prema Korkodelovićevim rečima, Irak i Oman utrli put pregovorima u Pekingu.
Ključni momenat bila je decembarska poseta kineskog predsednika Si Đinpinga Rijadu, gde je imao tri vrste samita sa delegacijama bliskoistočnih država – prvo je održao bilateralni samit sa Saudijskom Arabijom, nakon toga samit sa državama Zaliva, a treći samit bio je samit između Kine u 22 članice Arapske lige.
„Verovatno da je na tim samitima učinjen značajan napredak u realizaciji ideje kineskog predsednika, kako je to predstavio vodeći kineski diplomata Vang Ji“, ističe Korkodelović.
Idući momenat koji je doveo do napretka je prošlomesečni trodnevni boravak iranskog predsednika Ebrahima Raisija u Pekingu. Prema Korkodelovićevim rečima, kineski mediji, naročito hongkonški, navode da su tada dogovoreni mnogi detalji oko sporazuma postignutog prošlog petka.
Postignuti sporazum je veliki proboj za Iran, jer uz pomoć njega izlazi iz višedecenijskih sankcija koje mu je nametnuo Zapad. Od pobede islamske revolucije 1979, Iran više nije imao dominantan položaj koji je imao u vreme dinastije Pahlavi, kada je bio vodeća regionalna sila i „američki žandarm“ u regionu.
„Sada Iran probija te obruče blokade, ubrzano obnavlja odnose i sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, imao je već solidne odnose sa Kuvajtom, imao je solidne odnose sa Omanom, a sada između njega i Saudijske Arabije postoji veliko pitanje koje treba da reše, a to je rat u Jemenu. Verovatno je to nešto što se u međunarodnoj zajednici očekuje da dalje sledi kao veliki događaj“, naglašava Korkodelović.
Ono što se, prema njegovim rečima, očekuje jeste da Teheran utiče na Hute da postanu elastičniji, kako bi se Rijad i Iran izvukli iz rata, a sačuvali obraz. Situacija bi, nakon saudijsko-iranskog sporazuma mogla da bude povoljnija i za Siriju, a i Libanu bi politička situacija mogla da se relaksira, zaključuje on.
