Vredi upasti u „sačekušu“ da bi se publici otvorile oči
21:31 22.01.2023 (Osveženo: 21:43 22.01.2023)
© Sputnik / Aleksandar Milačić
Pratite nas
Iako je krajem prošle godine prošao kroz „toplog zeca“ kao i kad je objavljen snimak kako sa Handkeom peva „Romaniju“, Muharem Bazdulj, autor nedavno objavljenog „Rokoko kalendara“ tvrdi da vredi upasti u „sačekušu“ da bi se makar i deliću nepristrasne publike racionalnim argumentima otvorile oči.
Iako je na samom kraju prošle godine objavio knjigu, novinar i pisac Muharem Bazdulj našao se u centru pažnje javnosti zbog učešća na tribini „Dan kad je meni počeo rat“ na kojoj je razgovarao sa neistomišljenicima i prošao kroz „toplog zeca“ slično kao i kad je objavljen snimak kako sa nobelovcem Peterom Handkeom peva „Romaniju“ Halida Bešlića.
Dijalog postao klimanje glavom istomišljenika
Jedna nemačka NVO napravila je zbirku „Dan kad je meni počeo rat“, pozvali su 10-12 pisaca da im ustupe priču, a raspisali su i anonimni konkurs. Bazduljeva priča pod šifrom ušla je u taj izbor, što je kod pojedinaca bliskih toj NVO izazvalo revolt jer su smatrali da bi ga trebalo cenzurisati.
Usledio je niz regionalnih promocija, a na poslednjoj, u Beogradu u diskusiji o početku rata učestvovali su pored Bazdulja i hrvatski istoričar Dragan Markovina i Teofil Pančić. Moderator je bila Olja Bećković a bošnjački publicista i advokat Senad Pećanin bio je najavljen, ali je zbog Bazdulja odustao.
„Desila se polemična razmena između Markovine i mene što je izazvalo prilično veliku pažnju. Meni je, posle dva meseca to više zanimljivo kao fenomen, ilustracija manjka pravog dijaloga u društvu, jer kod nas se dijalog sveo na klimanje glavom između istomišljenika. U Srbiji imamo hipertrofiju medija, a nikad nije bilo manje pravog sučeljavanja i onda je ta tribina tu vrstu pažnje dobila jer se na jednom nivou, neka vrsta sučeljavanja, ipak desila“, kaže Bazdulj za „Orbitu kulture“.
Vredi upasti u „sačekušu“ da bi se deliću nepristrasne publike otvorile oči
„Topli zec“ kroz kog je prošao posle tribine ne pogađa ga jer se formirao u malom bosanskom gradu u kom je jedan od „ključnih etičkih imperativa da ne ispadneš kukavica“ i nije ni prvi, a veruje, ni poslednji put da se nađe u kontekstu u kom mu spremaju „sačekušu“. To što ima da kaže ima težinu i svi koji su se opredelili da budu javni intelektualci i žive od iznošenja svojih stavova u javnosti, moraju verovati da postoji nepristrasna publika, makar u tragovima.
14 Septembar 2020, 20:16
„Čak i ako mislite da je 90 odsto ljudi nepovratno zatrovano, ostaje deset odsto na koje argumentacija može delovati. Još uvek verujem da ako nastupite sa argumentima i racionalno, nekim ljudima možete otvoriti oči za nešto čega prethodno nisu bili svesni. Bilo je i hajki i napada, i prozivki i pretnji, ali volim da se pozivam na Džonatana Svifta koji je rekao: `Kao što bogati ljudi plaćaju veći porez, ako odlučite da budete javno vidljivi morate biti spremni i na jednu vrstu nefer tretmana dela javnosti`. Još kao mlad, dok sam živeo u Sarajevu gde sam iznosio nepopularne stavove, naučio sam da to povlači i mogućnost takve reakcije i na neki način se pomirio sa tim“.
„Rokoko kalendar“ – knjiga za čituckanje
Na novoj knjizi „Rokoko kalendar“ u kojoj je za svaki dan u godini objavljena po jedna priča počeo je raditi krajem 2020. Počeo je da piše kratke priče za RTS-ov portal „Oko“, ispočetka je objavljivana jedna dnevno, a ideja je bila da izbegne primarno prvu asocijaciju za taj datum i ne piše o nekim opštepoznatim činjenicama koje su se desile tog dana.
Među junacima 366 kratkih priča u „Rokoko kalendaru“ našle su se brojne istorijske ličnosti, ali i velikani pop kulture i sportisti. Reč je o knjizi za koju je Nebojša Grujičić rekao da je više za čituckanje nego za čitanje.
„Zamišljam je kao knjigu koja stoji na noćnom stoliću i onda čovek pred spavanje pročita dve-tri pričice. Ili čita dok pije kafu. Pomalo sam imao ideju da napišem knjigu kakvu ja volim da čitam, jer na neki način do tog graničnog žanra pisac mora da doraste. A da li su to Borhesovske kratke priče ili novinarske crtice, zavisi od konteksta“.
Od Šopenhauera do Klaudija Kaniđe
„Rokoko kalendar“ pisao je sa zadovoljstvom i prijatnim autorskim osećanjem zato što je knjiga pisana u kontinuitetu, najčešće jedna priča dnevno, što je bilo kao dnevni ritual.
„Ideja je bila da u susednim danima spajam nespojivo. Ako, na primer, u jednom danu imam Krležu, da u idućeg imam Klaudija Kaniđu, ili ako imam Šopenhauera da je u idućem Džarvis Koker“.
„Rokoko kalendar“ bi trebalo da podseća na kalendare s kraja 19. i početka 20. veka koji su bili „retke knjige koje su imale sve pismene kuće“. U tim kalendarima postojali su i kulinarski recepti, priče iz istorije i religije i često su bili jedina vrsta knjige koja bi svake godine ušla u koliko-toliko pismenu kuću.
„Ideja je bila da na postmoderni način uradim varijaciju na to. Ako neko tu knjigu početkom godine unese u kuću, ako ništa da čita svaki dan priču vezanu za taj datum, da ima neku vrstu asocijativnog mehanizma koji će ga odvesti nekom filmu, knjizi, pesmi ili utakmici“, zaključio je Bazdulj.
