Srpski velikan otkriva za Sputnjik kako su nastali kultni filmovi strave i užasa
19:28 16.12.2022 (Osveženo: 22:08 16.12.2022)
© Sputnik / Dejana Vuković
Pratite nas
Povodom festivala „Odraz strave“ na kome će biti prikazani kultni filmovi „Leptirica“ i „Darovi moje rođake Marije“ reditelj Đorđe Kadijević otkriva za Sputnjik kako su nastali prvi jugoslovenski filmovi strave i užasa.
Prvi filmski festival „Odraz strave“ koji se održava danas i sutra u Dvorani Kulturnog centra Beograda posvećen je stvaralaštvu reditelja Đorđa Kadijevića i ima za cilj pokušaj revalorizacije filmskih dela iz žanra horora, koja su svojom estetikom i sadržajem unela nove kodove u srpsku i jugoslovensku kinematografiju.
Na festivalu će biti prikazani Kadijevićevi filmovi „Leptirica“ iz 1973. kao i manje poznato delo „Darovi moje rođake Marije“ iz 1969. godine, koje nosi oreol prvog horor filma snimljenog na našim prostorima.
Izlazak kamere iz studija
Kadijević za Sputnjik kaže da prikazivanje njegovih starih filmova na festivalu izaziva iznenađenje i neku vrstu zadovoljstva zbog toga što postoji radoznalost kod publike i posle toliko godina. U ono vreme ti filmovi nisu bili u stilu tipične produkcije beogradske televizije jer se uglavnom snimalo u studiju na Sajmu.
„Bio sam jedan od prvih bioskopskih reditelja koji je radio za televiziju i prvi sam izneo kameru iz studija i snimao kao što se snima svaki film. To je na početku izazvalo neko nerazumevanje i podozrenje pa i kolebanje, a meni je drago što sam svoje urednike uspeo da ubedim da je kamera koja izlazi iz studija i snima kao filmska, u stvari, u izražajnoj i kreativnoj prednosti što se pokazalo u vremenu koje je usledilo“.
Crni talas – ratni kontrarevolucionarni filmovi
Do rada na prvim filmovima strave u Jugoslaviji došlo je zato što je reditelj Kadijević bio prinuđen da promeni svoju prvobitnu autorsku orijentaciju. Kao čovek koji je „nekim čudom preživeo Drugi svetski rat“, kad se opredelio za film imao je potrebu da na umetnički način izrazi to što je doživeo i osetio i počeo je da radi ratne filmove.
Zamislio je trilogiju – „Praznik“, „Pohod“ i „Božja volja“ ali uradio je samo prva dva. Za razliku od drugih kolega koji su radili „hvalospevne“ ratne filmove, Kadijević se bavio fenomenom kontrarevolucije.
„U filmovima 'Pohod' i 'Praznik' ne pojavljuje se gotovo nijedan partizan, što je, naravno, odmah ohladilo filmsku kritiku onog vremena prema meni. Milutin Čolić koji je bio kritičar Politike postavio je pitanje: Zaboga, zar smo svi bili isti? Kad gledate moje filmove iz tog vremena ispada da je to jedan integralni haos u kom ljudi ubijaju jedni druge iz razloga koji je potpuno iracionalan. To je naravno bilo nepoželjno i tad sam upao u društvo tzv. crnog talasa zajedno sa Dušanom Makavejevim, Žikom Pavlovićem i Sašom Petrovićem“.
Bajke koje protresaju od straha – gogoljevska linija slovenske strave
Pošto se našao u situaciji da producentima nudi projekte koji nisu bili prihvatani, odlučio je da ode na televiziju, potpuno svestan da će, ako nastavi da radi u stilu crnog talasa, i televiziju i sebe dovesti u nezgodan položaj. Zato je morao iz temelja promeniti poetiku.
„Rekao sam sebi: Dobro, ne date mi da radim filmove o stvarnosti, ako je tako, ja ću raditi bajke, ali te bajke će vas dobro protresti od straha. I tad je izbilo iz mene nešto čega nisam ni bio svestan, a to je meni samom nepoznat smisao za prizore nemogućeg, nadrealnog ali sigurno ne hororskog, što je odmah prihvaćeno na televiziji“.
„Darovi moje rođake Marije“ i „Leptirica“ slede liniju narodnih pesama i priča fantastičnog sadržaja punih jeze i straha koje je beležio Vuk Karadžić, o kome je posle snimio seriju.
„Tu liniju gogoljevske strave, slovenske strave, koja se razlikuje od germanskog, gotskog načina fantastike, ja sam počeo da produkujem iz filma u film. Bio sam prihvaćen na televiziji baš kao što se prihvata neko najbliži. Nisam morao ni da čekam da se pročita scenario, odmah bi rekli: Pravi ekipu i radi. Na taj način nastala je čitava serija mojih fantastičnih filmova“.
„Kletva“ – savremena postmodernija „Leptirica“
Novi Kadijevićev film iako se kolokvijalno predstavlja kao nastavak „Leptirice“ nije bukvalno „Leptirica 2“ jer se nastavak legendarnog filma ne može ni zamisliti. Na zahtev producenta, Filmskih novosti, ideju koja je motivisala „Leptiricu“ evociraće i u novom filmu čija se radnja odigrava u današnje vreme i u urbanom centru.
„Osnovna veza između 'Leptirice' i filma 'Kletva' kog bi trebalo da radim na proleće je u tome što ima istu, da tako kažem, ideološku orijentaciju, ali priča na jedan postmoderniji način, bez stereotipa i bez ponavljanja hororskih klišea. Te klišee prezirem iz dubine duše jer radim u stilu filmske fantastike, a ne u jednom komercijalnom žanru kao što je horor“.
Film bi trebalo da evocira jedan kontinuitet planetarne opšteljudske transistorijske tegobe i nesreće ljudske egzistencije, onoga što čini neku vrstu prokletstva i otuđenosti čoveka u jednom svetu u koji je bačen i koji nije njegov, a to je i dominantna ideja „Leptirice“.
„Direktne veze između 'Leptirice' i 'Kletve' neće biti izuzev kod suptilnih gledalaca koji ne samo da umeju da gledaju nego i da misle. Biće prepoznavanja i biće jasno da se radi o istoj temi, istom fenomenu, istoj sudbini i to kako individualnoj tako i opštoj ljudskoj. A radnja je u asocijacijama slična radnji 'Leptirice' ali naravno ne identična, jer bilo bi besmisleno ponavljati iste dramaturške i sadržajne sekvence iz jednog starog filma sada involviranih u jedan novi, savremeniji ambijent“, zaključuje Kadijević.
