Đorđe Kadijević: Rusija mora da zaustavi antiljudsku strategiju Zapada
13:53 24.04.2022 (Osveženo: 15:49 24.04.2022)
© Sputnik / Dejana Vuković
Pratite nas
Rusija je morala da učini nešto da zaustavi ovu antislovensku, antipravoslavnu, antiljudsku strategiju koju je poduzeo Zapad, nije mogla večito da trpi. Morala je da kaže „dosta, dalje ne možete, kaže reditelj Đorđe Kadijević.
VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Proslavljeni stvaralac, reditelj serije „Vuk“ ovenčane prestižnom evropskom nagradom, autor kultnog filma „Leptirica“, otkrivajući za Sputnjik razloge zbog kojih je odlučio da snimi novu „Leptiricu“, govori i o duhu vremena i svim njegovim iskušenjima zbog kojih se, kako sam priznaje, povukao iz posla.
„Povukao sam se pre svega zbog vlastitih godina, ali i zato što smatram da mi nije mesto u jednoj kvazi kulturi kakva sada vlada. Postoji već pola veka tendencija jedne univerzalne digresije da se dobri i loši dani svetske kulture talasaju, kao što se talasa svaka okolnost koja je rob vremena i prostora“, kaže Kadijević.
To povlačenje koje je ovih dana, na radost srpske umetnosti, prekinuto radom na novom filmu bilo je motivisano i saznanjem da je u veku sopstvenog bitisanja iskusio `žalosno stanje opšteg statusa čoveka, ljudskosti`.
„Šta da se kaže kad za jedan ljudski vek doživite dva svetska rata na malom prostoru, jedva izvučete živu glavu, a onda vidite raspadanje svega onoga što se vekovima pripremalo i želelo – kako se uništava na način besprimeran u svojoj ludosti i gadosti.“
Po Kadijevićevom mišljenju opšti kontekst istorijskog zbivanja u trendu je negativiteta koji se na neki način odražava i u umetnosti, u načinu na koji ona reaguje na ordinarnu stvarnost. Kultura služi ljudskom dobru i podiže nivo egzistencije, ali treba znati, opominje Kadijević da je reč o tako osetljivoj delatnosti na koju brutalne okolnosti iz stvarnosti deluju destruktivno.
„Nalazimo se dakle u situaciji za koju lično, da sam ranije čuo, ne bih verovao da je moguća. Pre samo deset godina mogli ste odgovoriti na pitanje ko je sad najveći slikar, pisac, kompozitor, sineasta. Danas taj odgovor ne možete dobiti. Mi danas nemamo paradigmu kakvu je svet imao dva milenijuma u vidu hrišćanstva koje je u dve hiljade godina izrodilo najveličanstveniju umetnost koja se ikada događala. Postojala je paradigma, znao se sistem vrednosti. Dvadeseti vek ništa slično nije uspostavio i to što sada nemamo skoro ništa jasno, nikakvu veru, ništa osim svetinje ljudskih prava. Ostali smo bez utopije koja bi nas oblagorodila i koja je neophodna čoveku da bi opstao i bio produktivan. Sušti realizam i ovaj merkantilizam koji je liturgijsko geslo kapitalizma nema to svojstvo i ne može da da te produkte kulture.“
Osvrnuvši se na pokušaje bez presedana kojima velika ruska kultura pokušava da se izopšti i izbriše iz baštine sveta, čak i da se zapleni i oduzme, kao nedavno slike iz ruskih muzeja, Đorđe Kadijević podseća da je sličnih `atavizama` bilo i ranije.
Rusija je morala da kaže „dosta“
„Bilo je ostataka te da tako kažem neandertalske bezobzirnosti prema tvorevinama kulture motivisane agresivnim izopačenim ideologijama. Znamo koliko je socrealizam naneo štetu kulturi, ali to je prolazno u odnosu na ovo što se događa sad. Kad govorimo o Rusiji koja je u ovom trenutku iz perspektive Zapada postala sinonim apokalipse zla, armagedona, zaboravlja se šta je povod ovoga sukoba. Zaboravlja se da se opkoljavanjem Rusije zemljama koje su postale mezimčad tog Zapada stvorio jedan pojas, omča koja je direktno pretila upravo ovim što se sad događa. A to Rusija nije mogla večito da trpi. Morala je da učini nešto da zaustavi tu antislovensku, antipravoslavnu, antiljudsku strategiju koju je poduzeo Zapad. Rusija je morala da kaže „dosta, dalje ne možete“.
Na pitanje kakav je izraz svega što živimo ovih dana dati buduća umetnost, o čemu današnji stvaralac može da misli i šta mu je činiti, Kadijević odgovara bez mnogo optimizma i vere u dobra rešenja.
Umetnost i stvarnost se negiraju uzajamno
„Umetnost nikad nije bila u težem položaju. Pravi stvaraoci koji su visoko emancipovani ljudi i imaju duboko osećanje realnosti ne mogu da nađu nikakvu osnovu koja bi podržala novi stvaralački entuzijazam. Oni su u dubokoj depresiji i zapravo ne znaju šta će da rade. Još su dadaisti posle Velikog rata zaključili da je čovečanstvo palo iz istorije i da ljudski rod ne zaslužuje više onakvu umetnost kakvu je imao u vrhuncima svog humanističkog zanosa. Da više ne može biti ni Leonarda, ni Rafaela, ni Fidije, ni vizantijske arhitekture, ni gotskih katedrala. Zato što ljudi to ne zaslužuju.“
Ljudi, prema rečima reditelja, imaju istorijski korpus delikti za svoj definitivni poraz, dokaz da su apsurdna bića i da se svaka svetinja može banalizovati. Dokaz da ne postoji nikakva svetlost na kraju tunela u čijem je mraku dopušteno sve, naročito za stvarne gospodare sveta.
„U takvoj situaciji umetnici mogu samo da slede intenciju dadaističkog ironizma, jedne rugalice čoveku, pa i umetnosti. To je ono pravljenje cirkusa od umetnosti koje su dadaisti započeli a nastavila visoka moderna kroz 20. vek. A kada umetnost oslobodite od svih iluzija, naročito od duševnosti i sakralnog entuzijazma, dolazite u tačku u kojoj se susreću stvarnost i umetnost u savršenoj apsurdnoj šemi: negiraju se uzajamno. Zbog toga mislim da živimo u najgorem vremenu i istorijskom periodu.“
Podsetivši ga da je, uprkos takvoj osećanju sveta i stvaralaštva u njemu, odlučio da stvara i to novu verziju sopstvenog filma „Leptirica“ , reditelj Kadijević kaže da se to mora shvatiti kao čin iz revolta.
„Taj revolt nije revolucionaran i nema više ni iluziju da se revolucijom nešto može promeniti. To se čini zato što je nagon ka stvaralačkom aktivizmu prisutan u čoveku, a uskraćena mu je svaka utopija koja bi tome dala smisao. Zato mu i ostaje samo da pokaže da treba voleti čoveka i tako grešnog i tako palog, treba voleti svet koji nam nije dom, treba voleti čak i najgoru sudbinu. Mi smo svi osuđenici na smrt čim smo se rodili, a ipak volimo taj svet i dajemo mu ono najbolje što imamo. Taj poriv tera umetnike da rade uprkos svemu, i to vrlo često uzalud. Zato što nisu prepoznati i zato što je simulacija umetnosti danas na istom nivou na kom je i simulacija političke realnosti: na nivou ordinarnih deformacija, laži, igara i providnih podmetanja.“
