Hvala, Majstore, za lepu reč, stav, ponašanje i ljudskost
© YT/Televizija Hram / print screen
Pratite nas
Kada je svojevremeno iz ruku Slobodana Rakitića dobio Nagradu Srpske književne zadruge za životno delo, jedan od anonimnih poštovalaca Milovana Danojlića napisao je: „Bravo, Majstore! Neizmerno hvala za istinski jezik, za lepu reč, za predivne i prave rečenice, za stav i držanje, za ponašanje, za ljudskost…“
U danu u kome saznajemo da nas je veliki pisac napustio, ovaj komentar dodatno dobija na snazi i tačnosti.
Vrhunsko majstorstvo od prve knjige
A da je zaista reč o majstoru Danojlić je potvrdio još davne 1957. godine svojom prvom knjigom „Urođenički psalmi“ u kojoj je, kako je kritika tada zabeležila, iskazao ne samo zadivljujuću stvaralačku energiju već i vrhunsko majstorstvo i iznad svega istančano osećanje za jezik.
To jedinstveno Danojlićevo osećanje za jezik ističe i profesor dr Mihajlo Pantić koji kaže da u novijoj srpskoj književnosti nema pisca koji je na jezik obraćao toliku pažnju.
Ukorenjenost u narodnom govoru
„Nema u novijoj srpskoj književnosti pisca koji je u tolikoj meri obraćao pažnju na ukorenjenost tog osnovnog ljudskog i umetničkog sredstva u narodnom govoru koji, trpeći neprestane promene i preobražaje, u nekom svom pretpostavljenom, izvornom obliku valjda još jedino ostaje da živi i da traje u Danojlićevim pesmama i u manjoj meri u njegovoj pripovednoj i esejističkoj prozi.“
23 Novembar 2022, 15:02
Profesor Pantić podseća i da je Danojlić svoju stvaralačku energiju ulagao u gotovo sve oblike javnog delovanja rečima, pisao je publicističke tekstove, kolumne, komentare, predgovore i pogovore, prikaze i eseje, ali uvek ostajući veran svojoj osnovnoj, pesničkoj vokaciji.
Da se prvi susret sa Danojlićem za mnoge dogodio zahvaljujući poeziji za decu, svedoči i urednik Srpske književne zadruge, pisac Dragan Lakićević.
Pisac institucija
„Prva slika vezana za Miću Danojlića seže u moje detinjstvo kad sam prvi put došao u posed knjige „Kako spavaju tramvaji“ koju je Mića Danojlić napisao sa dvadesetak godina i objavio kao antologijsku knjigu poezije za decu kojom će se kasnije proslaviti i stati rame uz rame sa Duškom Radovićem, Brankom Ćopićem, Ljubom Ršumovićem, Desankom… U isto vreme on je objavio i svoju zbirku pesama za takozvane odrasle „Urođenički psalmi“, čiji je urednik bio Oskar Davičo i koja je takođe bila otkriće. Te pesme pamte njegovi vršnjaci, poput Matije Bećkovića i ostalih, kao Mićin zlatni početak“, podseća Lakićević i dodaje da je svim što je kasnije uradio, Danojlić potvrdio da je pisac - institucija.
„Kad se poređaju jedna do druge njegove pesničke knjige za decu i pesničke knjige za odrasle, njegove proze, studije, rasprave, njegovi prevodi i prepevi, onda je to zaista biblioteka. Takvog nismo imali.“
Portet Milovana Danojlića nije moguć bez osvrta na njegov prevodilački rad, na neke od najboljih prevoda na srpski jezik najtežih i najboljih pesnika koje je opremao komentarima. Prevodio je Šekspirove sonete, celog Bodlera, Siorana… i istovremeno bio i pripovedač, romanopisac, hroničar Srbije. Od rodne zemlje se, kako je govorio, nikada nije odmakao, iako je poslednje decenije života proveo u Francuskoj. Iz te perspektive daljine i inostranstva, na Srbiju je gledao neprekidno, celog života, odnoseći iz nje sa sobom suvo zlato jezika, priče, morala, kodeksa…
„Mića Danojlić je bio složeni patriota, onaj koji je u vremenima kada je to trebalo bio kritičar svoga naroda i njegovih manira, običaja, ali u trenucima kada je njegov narod bio napadnut, on je bio na strani svoga naroda. Isto tako na odmereni i pravedni način. Verovao je da je najveća odbrana svoga naroda, u stvari, bavljenje jezikom svoga naroda, a on se tim jezikom bavio na nekoliko razboja. Jedan od tih razboja je bio jezik njegove proze i njegove poezije.“
Veran do kraja svim izborima i principima
Na Danojlićevu vernost svim svojim izborima i principima upućuje i prof. dr Mihajlo Pantić koji kaže da se ništa nije menjalo ni u njegovog višedecenijskom boravku u Francuskoj.
„I u tim završnim decenijama života koje je proveo u Francuskoj, Danojlić je ostao veran svim svojim izborima i principima, nastavljajući da stvara saglasno svojim društvenim i poetičkim opredeljenjima, čuvajući kritičku distancu prema zbivanjima i tamo i ovde. Kao da se u njegovoj pojavi i delovanju očuvalo ponešto od one tradicionalno shvaćene figure pisca kao savesti epohe i komentatora, pa i korektora društvenih zbivanja“, naglašava profesor Pantić.
Da je Milovan Danojlić već prvom zbirkom „Urođenički psalmi“ u srpsku poeziju stupio kao samosvojan autor koji je svoj put krčio sam - ističe i profesor dr Valentina Hamović.
„Izrazivši u svojoj prvoj pesničkoj knjizi naglašenu egzistencijalnu uznemirenost osamnaestogodišnjeg mladića, suočenog sa ravnodušnošću „čudnopostojećih gradova/ u kojima nas niko radostan ne čeka“, pevajući, po sopstvenom priznanju, iz pozicije „begunca od kuće“, „fizički i duhovno potresenog“, samim tim i „pomerenog viđenja stvari“, Milovan Danojlić je u srpsku poeziju stupio kao vrlo osobita ličnost. Ne birajući načine na koje će isticati svoju različitost, svestan da je jedina tačka oslonca njegovo sopstveno golo postojanje, u srpsku poeziju pedesetih godina je, sasvim spontano, doneo nešto od buntovne atmosfere i „ukletosti“ slavnih francuskih simbolista s kraja 19. veka. Našavši se, istovremeno, u raskoraku sa svim tadašnjim, aktuelnim, pesničkim formacijama u srpskoj književnosti, osećajući sebe kao urođenika koji se našao u stranom prostoru, ne mareći previše ni za tzv. realiste, ni za moderniste, pa ni za neosimboliste, on je svoj književni put krčio sasvim sam.“
Danojlić je celokupnim delom, ističe naša sagovornica, potvrdio svoju upućenost ka izvornosti.
„Sve je kod njega u zazivanju bazičnosti u jeziku, u naglašenom prisustvu rodnog prostora, u emocionalnim stanjima koji prizivaju prisustvo duše, nasuprot racionalističkoj postavljenosti duha, u elementarnosti prirode.“
Bašta bez hrasta
Za buduću sudbinu dela ovog književnog znalaca istančanog sluha ne treba brinuti, budući da je njegovo delo, kako kaže Lakićević, veliki putokaz i velika biblioteka za istraživanje nas samih.
„Samo će ta gromada srpske književnosti koja je eto do danas bila u našoj velikoj bašti, taj će hrast izostati. Biće tu samo njegov grob u Ivanovcima, tamo gde mu je i mala crkva koju je podigao kao svoje zaveštanje na vrhu jednog brega odakle se vide Rudnik, Ravna Gora i druge planine Srbije. Naša najvažnija poruka Danojliću danas jeste da imamo, čuvamo i da se oslanjamo na njegove knjige.“
24 Decembar 2020, 17:50
