Jezičke zablude i mitovi: Da li se slažu samo drva, ili se mogu slagati i ljudi?
© Sputnik / Marijana Kolaković
Pratite nas
Da li se slažu samo drva, ili se mogu slagati i ljudi, možemo li biti na telefonu, ili samo pored njega, dok s nekim razgovaramo, hoće li nam anglicizmi upropastiti jezik – ovo su neka od pitanja na koja nam duhovito, pozivajući se na standardne rečnike, gramatike i priručnike, odgovara Pavle Ćosić, autor knjige „Jezičke nedoumice: zablude i mitovi“.
„Ko se zadnji smeje – poslednji se smeje“ - duhoviti podnaslov priručnika objavljenog u izdanju „Prometeja“ i „Korneta“, inspirisan je jednom od najčešćih zabluda među onima koji sebe smatraju dobrim poznavaocima srpske jezičke norme.
Cilj ove knjige jeste da odbrani jezik od suvišnog čistunstva koje, kako autor kaže u razgovoru za Sputnjik, često predstavlja samo način da se prikrije neznanje.
Priručnik je namenjen svima kojima je jezik struka ili sredstvo, svima koji pišu i neguju jezičku kulturu bilo svojim interesovanjima, bilo da im je to deo posla koji obavljaju, a koristan je i đacima i studentima, pre svega humanističkih nauka.
Autor kaže da ga posebno preporučuje učiteljima, nastavnicima i profesorima, a posebno lektorima, koji su, kako ocenjuje, najodgovorniji za širenje jezičkih zabluda i mitova i koji ih uporno zastupaju u javnosti, prenose i brane po svaku cenu.
„Jezičke nedoumice u ovoj knjizi su zablude, ali ih ja nazivam i mitovima, jer često imaju konstrukciju koja zvuči kao da su narodne mudrosti: 'Ljudi su saglasni, a drva se slažu', ili ne može se reći skoncentrisati se, jer ne postoji reč skoncentracija. Nijedna od ove dve tvrdnje nije tačna, ljudi mogu da se slažu u mišljenju, a glagoli mogu da postoje i ako nemaju glagolsku imenicu. Takvih zabluda je jako puno, a i ovo jako puno je jedna od njih, jer 'upućeni' tvrde da se može reći samo veoma mnogo“, primećuje naš sagovornik.
Pavle Ćosić u uvodnom delu priručnika navodi osnovne tipove zabluda, napominjući da je glavni razlog zbog kojeg se one javljaju nerazumevanje polisemije, odnosno višeznačnosti reči.
„Zablude najčešće nastaju iz neznanja. To im je uporište. Pitanje je zbog čega se šire i zašto ih je tako mnogo. Zato što one služe tome da prikriju neznanje. Paradoksalno je upravo to što zablude najviše šire nastavnici i profesori srpskog jezika, lektori, baš oni kojima je to struka. A za to, opet, nisu krivi oni, nego školstvo. Na fakultetu studenti uče književnost i jezik, što su dve potpuno različite oblasti, koje bi trebalo razdvojiti. U moje vreme, na smeru Opšta lingvistika, imali smo samo jedan ispit iz književnosti, i ko je završio tu grupu, sasvim sigurno nije upadao u ovakve zablude i neznanje, naročito u školi“, smatra Ćosić.
Ko se zadnji smeje, poslednji se smeje!
Naš sagovornik kaže da je jedna od najčešćih zabluda u srpskom jeziku upravo ona koja je parodirana na naslovnoj stranici priručnika, a to je uverenje da se zadnji može odnositi samo na prostor, a poslednji samo na vreme.
„Sećam se da su mi kao detetu često govorili: 'Ko se zadnji smeje, najslađe se smeje'. O tome je i Ivan Klajn pisao u poznatom rečniku jezičkih nedoumica i objašnjavao da se može reći i zadnji, i poslednji. Jedan pesnik mi je čak rekao da mu je lektorka ispravila tekst, nakon čitanja ove knjige, objasnivši mu da ne može da se kaže poslednji put, nego mora zadnji put. Ljudi loše pamte pravila, često ih pogrešno tumače i teško im je da prihvate da postoje dubleti“, priča uz smeh naš sagovornik.
Ćosić kaže da jezičkim zabludama i mitovima posebno doprinosi to što ljudi, posebno oni kojima je jezik na određeni način struka, teško prihvataju da su imali pogrešna uverenja i, čak i kada im se pokaže određeno pravilo u rečniku ili jezičkom priručniku, odbijaju da se odreknu onoga čemu su učeni.
„Umeju da budu veoma agresivni, što je vrlo logično, jer su određena pravila čuli od velikih autoriteta, nastavnika, profesora, roditelja, imaju visoko mišljenje o ljudima od kojih su ih naučili, citiraju ih i jednostavno neće da prihvate da oni nisu bili u pravu. A mi smo izašli na Sajam sa sloganom, na kojem piše: Slobodno se ljutite na one koji su vas pogrešno učili! Imam povratne informacije od mnogih lektora, nastavnika, koji jednostavno neće da prihvate ovu knjigu, odbacuju je, tako da preporučujem da se ova knjiga najviše poklanja njima“ ističe Pavle Ćosić.
Naš sagovornik preporučuje svim „nevernim Tomama“ da, kada se nađu u nekoj nedoumici u vezi s pravilnom upotrebom jezičkih pravila, otvore bilo koji rečnik, najbolje jednotomni Rečnik Matice srpske i da se sami uvere u to šta je pravilno, a šta nije.
Da li je Romeo bio „u vezi s Julijom“?
Među jezičkim greškama koje se ponavljaju često, a nisu zablude i mitovi, Ćosić navodi, recimo konstrukciju u vezi toga.
„Često ljudi govore u vezi nečega, toliko često da ih niko i ne ispravlja, čak ni oni najzagriženiji za jezička pravila, jer ne znaju da se mora reći u vezi s nečim. Neki čak prave razliku i kažu da nije isto u vezi nečega i u vezi s nečim, tvrdeći da se prva varijanta vezuje za predmete, a druga ga živa bića. To je neko loše sećanje na gramatička pravila, to je neko izmislio, pa je nadogradio, teško je i objasniti kako je došlo do te greške“, kaže Ćosić.
Krindž prenkovanje
Jedno od poglavlja posvećeno je i pozajmicama iz drugih jezika, a posebno anglicizmima koji, prema mišljenju našeg sagovornika neće upropastiti srpski jezik, već će ga možda i obogatiti.
„Danko Šipka je, recimo, konstatovao da u Škaljićevom rečniku turcizama ima oko 30.000 reči, a danas je u upotrebi svega oko 2.000. To se danas dešava i s engleskim jezikom. Imate primere za mnoge reči koje su se masovno koristile, kao na primer maus ped, za koji svi danas kažu miš... Ili, recimo, atačment, sada uglavnom svi pišu „u prilogu poruke“. Deca danas govore da je nešto krindž, ili da je neko nekoga prenkovao. Ako nemamo dobar prevod za krindž, zašto se ne bi koristio“, uveren je Ćosić.
On dodaje da, na primer, u srpskom jeziku postoji i oko 3.000 ili 4.000 rusizama, koji, međutim, nikome ne paraju uši, jer su gotovo neprimetni, budući da je reč o slovenskom jeziku.
Autor poručuje da treba razumeti da jezik ne može da se oslanja na logička pravila, a posebno je važno razumeti da skoro svaka reč ima više značenja, odnosno, da je polisemija u osnovi jezičkog razmišljanja.
„Nijedan jezik nije logičan, da jeste, mogli bismo da napravimo automatskog prevodioca. Prema jeziku treba da se ophodimo s poštovanjem, da gajimo jezičku kulturu, a s druge da budemo opušteniji. Da se opustimo u svakodnevnom govoru, kod kuće, s prijateljima, u kafani. Možemo i da grešimo, možemo da govorimo i u vezi nečega, ali je važno da ne ispravljamo druge u neformalnim situacijama, ali da budemo svesni jezičkih pravila i da razumemo razliku između normativnog i govornog jezika“, zaključuje naš sagovornik.
25 Oktobar 2022, 12:41
