Ko Srbinu može da zabrani proslavu jedinstva, slobode i ujedinjenja? Ko je taj?
© Tanjug / STRAHINJA ACIMOVIC
Pratite nas
NATO i Zapad uporno ponavljaju kako ideja srpskog jedinstva pripada prošlosti, pokušavajući da je kriminalizuju. Na nama je da o toj ideji govorimo vrlo slobodno i da one koje dolaze učimo da u tome nema ničeg lošeg jer cela naša istorija može da stane u dve reči: sloboda i ujedinjenje.
Ovako ideju srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave čiji praznik je, u prisustvu političkog vrha Srbije i RS, ali poglavara SPC, obeležen manifestacijom u Bijeljini, komentariše istoričar Miloš Ković.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je, ocenjujući ovaj trenutak kao istorijski, iz Bijeljine pozvao Srbe da se ujedine pod trobojkom, ukazujući na činjenicu da se ovim danom ne obeležavaju samo tri naša simbola već suština našeg postojanja. Po oceni srpskog člana Predsedništva Milorada Dodika pitanje ujedinjenja je pitanje budućih decenija, a svoje viđenje jedinstva dao je i patrijarh Porfirije, rekavši:
„Narod koji nema duhovnog jedinstva i zdravlja liči na orah koji ima tvrdu ljusku ali nema jezgro i plod. Takav šupalj orah i pod najmanjim udarom raspada se u paramparčad i od njega na kraju ne ostaje baš ništa".
Dani slave i dani stradanja
Ković kaže da su ključne reči koje su obeležile našu istoriju upravo sloboda, jedinstvo i ujedinjenje. Od najranijih pomena za Srbe je karakteristična žeđ za slobodom, shvaćena kao pravo da samostalno donose odluke, kao pravo na nezavisnost, autonomiju i autokefalnost.
„To je ideja ujedinjenja, svest o jedinstvu, ma gde živeli. Ono što Srbe okuplja su istorijska sećanja na dane slave, recimo na Nemanjiće ili Karađorđa, ali i sećanje na vreme stradanja - Kosovsku bitku ili pokosovsko doba. Uz to, tu je i vernost SPC, kao i srpski jezik. To su samo najvažniji motivi koji okupljaju Srbe u jedno telo i jednu zajednicu ma gde oni živeli“.
Istorija integracija i dezintegracija
Istorija Srba može se, kaže, objasni kao istorija integracije i dezintegracije, na prostorima na kojima žive od ranog srednjeg veka, a to je prostor Bosne, današnje Srbije, Dalmacije, Hercegovine, Crne Gore, Stare Srbije i Makedonije.
„Srbi na tim prostorima žive, bivaju podeljeni i oni se ujedinjuju. Ujedinjuju se u vremenu, recimo, Nemanjića ili obnovljene Pećke Patrijaršije od 16. do 18. veka, ili u vremenu stvaranja moderne srpske države, ali ako hoćete i Jugoslavije, a razjedinjuje se u vremenima turske najezde, austrougarskih, nacističkih najezdi i današnje NATO najezde“.
U tom ključu, smatra, možemo razumeti i kritike sa Zapada kada je reč o ideji jedinstva i ujedinjenja Srba.
„Ko može Srbinu da zabrani da proslavi dan srpskog jedinstva onda kada neke velike sile sistematski rade na stvaranju Velike Albanije. Ako Nemci i Albanci imaju pravo na to, ko to pravo može osporiti Srbima, ko je taj?“
Složena vremena i složene okolnosti
Mi živimo u vremenu u kojem su Srbi na silu dezintegrisani i razjedinjeni, apostrofira Ković.
„Složena vremena i istorijske okolnosti u kojima živimo, nalažu očuvanje onoga što je stečeno, a to je suverenitet Srbije i RS, a zatim i građenje mostova preko Drine i preko svih geografskih prostora koji Srbe razdvajaju. Istovremeno, ova ideja ne isključuje i da sa narodima sa kojima živimo gradimo najbolje odnose u ključu ideje – Balkan balkanskim narodima. To je ta sloboda, to je taj ideal oslobođenja“.
Danas niko ne želi nove konflikte, napominje. Mostovi se grade kulturom i ekonomijom, i to je ono na šta su se Srbi oslanjali mnogo puta u svojoj prošlosti.
Dan kada je rešena istorija Prvog svetskog rata
O izboru datuma kada će se proslavljati Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, naš sagovornik kaže da je pažljivo izabran. Tog dana 1918. doneta je istorijska ili tačnije odluka istorije da će Srbi biti ujedinjeni.
„Značaj tog datuma u istoriji srpskog naroda kao da ranije nije bio dovoljno prepoznat. To je ključni trenutak ne samo moderne istorije srpskog naroda već istorije Evrope, kada su otvorena vrata za ostvarenje vekovnog zaveta ujedinjenja srpskog naroda makar i u jugoslovenskoj državi, i kada je odlučena i sudbina Prvog svetskog rata“.
Najbolja potvrda rečenog je pismo nemačkog cara Vilhelma Drugog generalu Ludendorfu. Sramota, piše, šačica srpskih vojnika je rešila sudbinu Prvog svetskog rata i Evrope, podseća Ković.
