Tanja Bošković: Ljudi sa kojima sam se i svađala i mirila obeležili moju karijeru, a ne uloge (video)
© SputnikTanja Bošković
© Sputnik
Pratite nas
Ljudi sa kojima sam igrala mnogo su me više obeležili od uloga koje sam igrala. Svi ti ljudi sa kojima sam se svađala, mirila, slagala i ne slagala…
VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Mi pozorišni ljudi smo kao Cigani, razbarušeni, i veseli i pretužni, i sve to tako dok se ne dođe do onih najusamljenijih mesta u našim dušama – tu smo svi osetljivi, pažljivi, mekani za druge. Ovo spolja su samo fasade.
Ovako jedna od najpopularnijih i najvećih srpskih glumica Tanja Bošković u najkraćem vidi svojih gotovo pola veka glumačkog rada. Za njenih 48 godina na sceni – pozorišnoj, filmskoj, televizijskoj – dobila je nekoliko nagrada za životno delo, a odnedavno je i vlasnica prestižnog priznanja „Žanka Stokić“.
Uprkos dugoj karijeri i umetničkoj ostvarenosti, jedna od najlepših srpskih glumica, po nesmanjenoj energiji i jednoj prepoznatljivoj ozarenosti deluje – kao da je tek na početku. Tajna tog „nauka“ je, kaže, u zdravoj porodici u kojoj je odrastala.
„To se nasleđuje, to ne može da se uči, nego dobijete od Boga. Dolazim iz porodice Bošković koja je gorštačka, sa Orje luke. Moja mama je Beograđanka u sedam pasova, što znači da smo moja sestra i ja živele u jednom `mješovitom braku` što je s jedne strane malo smešno, a sa druge sasvim idilično. Mamini roditelji su bili učitelji, deda po ocu bio je vojnik, ađutant na dvoru kralja Nikole, moja baba je rodila 11 dece, i ovo sve govorim da kažem da, kad su se spojile te dve porodice – dobili su zdravu decu. Moja sestra i ja smo normalno odrastale, imale prijatelje, učene smo da od prijateljstva može da se živi bogatim životom. Od toga kao i od priča koje sam u detinjstvu slušala odlično se raste. Mi smo se igrali po svim livadama, peli se na planine, brali voće sa drveća i - živeli normalno. Zato sam zdrava, ostala sam zdrava“, kaže za Sputnjik poznata glumica.
Ili gluma ili mutna Sava
Od roditelja, profesora književnosti naučila je da se dobrim argumentom pobeđuje čak i istina, i da joj je ta „vežba govora“ pomogla u trenutku kad je potegnula svoj argument za glumu.
„Već u drugoj godini gimnazije sam rekla šta želim, na šta su moji roditelji rekli `da, da, dobro` uvereni da neću proći. Kazali su može, ali tek kad se pročitaju neke knjige. Bilo je to po 50 strana dnevno do kraja četvrtog razreda. A onda su me savetovali da znanje i energiju ne bacam u nešto što može a ne mora da bude, u nešto što je više pitanje sreće nego nekog ozbiljnog studiranja. Na njihovo `možda je bolja medicina` usledio je `moj argument`: ili gluma ili mutna Sava! I zaista je bilo tako.“
A na Akademiju je vodilo sve – njena znatiželja, igra, želja za otkrivanjem istine, velika fizička aktivnost...
„Jednostavno sam znala kojim putem treba da idem. Mada, ja nisam išla uobičajenim putem ni kroz bavljenje glumom. Mora čovek, a naročito žena, da odživi sopstvenu različitost, mora da je bude svesna i mora da se žrtvuje za nju. A to nije uvek lako“, kaže Tanja Bošković.
Gluma je način da se pobegne od samoće
Da se nikad nije pokajala što je „još dok je bila mali cvet“ izabrala baš ovu profesiju potvrđuje i njeno i danas čvrsto uverenje da je gluma jedan od onih poslova u kojima sve delite sa drugima i nikada ne možete biti sami.
„Ovo je jedna od onih umetnosti gde ste upućeni na druge ljude, i to je ono što je fantastično i to mi se najviše dopada u glumi. Tu ne možete biti sami, čak i kad ste pojedinačni na sceni. Da, verovatno je gluma bila način da pobegnem iz samoće. Samoću sada podnosim sa zadovoljstvom zato što znam šta hoću sa sobom. Usamljenost je opasna, to je bolest 20. i 21. veka. Pojedničanost – to je valjda najviši stepen nepodnošljive usamljenosti, ona je protiv života, ona je gašenje ljudskosti. Ta pojedinačnost se civilizacijski neguje – možete da radite sami, da živite sami, da mislite sami… A jedino što ne možete sami je - da se zagrlite. Ja sam zavisna od zagrljaja, grlim ljude jer imam potrebu, to je važno a to je i deo glume. Najlakše oslušnete dušu čoveka kroz zagrljaj, tad osećam čak i više nego kad gledam na sceni.“
U neskladu su, priznaje, broj njenih „životnih prekršaja“ i naklonost i ljubav koju uprkos tome dobija.
„Svakog dana grešim, grešim i kao mati, grešim i kao prijatelj, grešim i kao saradnik. Ali, ljudi me vole, mislim zato što sam otvorena. I što nikad ne lažem. Sve ostalo radim, ali ne lažem. Šta je – to je, i to kažem. Umem da se izvinim, umem do zemlje da se poklonim, umem da tražim oproštaj, umem i da ga dam. I to sam naučila. U mladosti sam se gnevila, ovakva razbarušena i na svoju ruku, znala da budem veoma incidentna, svašta sam bila u stanju da kažem i da uradim. Ali od časa kad sam vrata svoga srca otvorila ka Bogu – pošlo je sve na bolje“, iskrena je glumica.
Noge su mi bile poznatije nego mozak
Od uloga koje su je obeležile i na neki način bile prekretnica, izdvaja nekoliko.
„Pre svih to je uloga u predstavi „Priča o konju“, susret sa Lidijom Pilipenko, to kako me je dotakla njenim darom i kako me odlepila i dva metra podigla od zemlje… Zatim uloga u predstavi „Očevi i oci“ u Ateljeu 212. Odjednom je jedan reditelj meni koja sam u tom trenutku bila „nožna glumica“ – mnogo su mi bile poznatije noge nego mozak - dakle od „nožne glumice“ prebacio me je u potpuni drugi žanr, sa velikom hrabrošću. Tu su me sačekali Đuza Stoiljković, Petar Kralj, moja duhovna braća. Iza toga ide „Suze su ok“ uživala sam u toj ulozi, tu sam porasla, i tu sam smela da sebi budem ružna, da poništim sve što je bilo do tada i da zakoračim u potpuni drugi svet...“