Pisma srpskih velikana: Uzdržani Andrić, emotivac Crnjanski i Ćosićevo pismo Udbi
© AP Photo / UNCREDITEDIvo Andrić sa suprugom Milicom Babić-Andrić neposredno po dobijanju Nobelove nagrade za književnost 31. oktobra 1961.
© AP Photo / UNCREDITED
Pratite nas
„Srpska epistolarna antologija 20. veka“ sadrži prepisku najznačajnijih srpskih pisaca i otkriva nam da je i suzdržani Ivo Andrić u mladosti bio emotivac, poput Miloša Crnjanskog. Među intimnim pismima srpskih velikana svojim najbližima, našlo se i pismo Dobrice Ćosića Udbi.
VAŽNO OBAVEŠTENJE
Zbog učestalih hakerskih napada i ometanja sajta Sputnjik Srbija i naših kanala na Fejsbuku i Jutjubu, sve vesti pratite i na kanalu Sputnjik Srbija na Telegramu i preko mobilne aplikacije koja radi neometano, a koju možete preuzeti sa ovog linka, a video sadržaj na platformi „Odisi“ (odysee.com), kao i na platformi „Rambl“ (rumble.com).
Nedavno objavljena „Srpska epistolarna antologija 20. veka“ sadrži odabrana pisma najvećih srpskih pisaca u rasponu od Laze Kostića, Jovana Skerlića i Nušića, preko Crnjanskog, Andrića i Selimovića pa sve do Kiša, Pekića i Miodraga Bulatovića. Na više od 550 strana, priređivač Radovan Popović sakupio je i izabrao pisma više od 80 klasika srpske književnosti.
Pisma velikana: Prepiska sa najbližima i Ćosićevo pismo Udbi
To je jedan sasvim lični izbor prepiske srpskih pisaca, raznim prilikama i raznim povodima, kaže za Sputnjik Radovan Popović, priređivač „Srpske epistolarne antologije 20. veka“.
„Nikakve ciljeve unapred nisam imao, jednostavno sam hteo da napravim jedan presek šta su srpski pisci u 20. veku pisali. Tu su pisma svojim najbližim, pisma ocu, poput Skerlićevih, ili pisma sestrama, ili obraćanje najvećeg srpskog komediografa Branislava Nušića ćerki koja pati zašto njen otac nije predložen za Srpsku akademiju nauka, a on je teši na šest strana. To je vrlo dirljivo pismo. Tu je i pismo Dobrice Ćosića Udbi. Dakle, birao sam neka pisma koja mogu da osvetle pisca sa raznih strana“, ističe Popović.
Smatra da su pisma veoma zanimljiva vrsta tzv. kovertirane književnosti i da se do sada malo pažnje obraćalo na njih, iako su važna činjenica u životu svakog pisca. Danas toga nema jer je moderna tehnika „uništila prepisku“.
Nakon što je napisao više od 30 biografija srpskih pisaca i koristio prepisku kao dragocen materijal, a hiljade pisama „preturio preko ruku“, odlučio je da napravi prvu antologiju srpske epistolarne proze.
Uzdržani Andrić i emotivac Crnjanski
Kad je reč o dvojici najvećih srpskih pisaca, u knjizi je objavljeno najviše pisama Andrića svom prijatelju Vojmiru Durbešiću iz 1913. godine, dok u slučaju Crnjanskog dominira prepiska sa Markom Ristićem, uključujući i pismo kojim Crnjanski prekida prijateljstvo. Popović ocenjuje da je reč o veoma važnim činjenicama u životima Andrića i Crnjanskog.
„Kad je reč o Andriću, ta pisma svom mladom prijatelju i vršnjaku Durbešiću on piše kao mlad čovek koji kipti od emocija. Za razliku od kasnijih prepiski kad postaje diplomata veoma uzdržan u emocijama, Andrić ovde otvara dušu. U kasnijim godinama, njegova pisma su veoma štura i on je jednostavno drugi čovek“.
S druge strane, Crnjanski je toliko bio blizak Marku Ristiću i „gotovo zaljubljen u njega“. Marko Ristić je bio gospodin, poticao je iz ugledne porodice i imponovao je Crnjanskom. Međutim, kasnijim razvojem događaja dolazi do njihovog raskida i to surovog.
„Pisma Crnjanskog Marku Ristiću veoma su inspirativna. On je bio emotivac koji ne može da kontroliše svoja osećanja ni u mladosti, ni u starosti, za razliku od Andrića koji je kao odrastao čovek postao racionalan i škrt na rečima u svojim pismima.“
Da li je Krleža savetovao Kiša?
Jedno od važnijih pisama srpske književnosti je i ono koje je Danilo Kiš uputio Miroslavu Krleži uoči otvaranja afere zbog „Grobnice za Borisa Davidoviča“ tražeći savet kako da odgovori na čaršijska spletkarenja. Popoviću nije poznato da li je Krleža odgovorio mladom Kišu.
„Krleža je, inače vrlo čuvao svoju prepisku. Bio sam u Zagrebu, u Sveučilištu pre 60 godina i imao sam priliku da dobijem popis prepiske u kojoj je 12-13.000 pisama. On je to čuvao kao Andrić, za razliku od Crnjanskog. Pretpostavljam da bi kolega Milivoje Pavlović koji je pisao Kišovu biografiju našao da je Krleža odgovorio. Mislim da je to bio usmeni odgovor, da je Kiš boravio kod Krleže u poseti i da mu je onda rekao sve što je imao da kaže.“
Mržnja i sujete pisaca razaraju prijateljstva
Neka od pisama objavljenih u „Srpskoj epistolarnoj antologiji 20. veka“ pokazuju da su pojedini pisci bili u dobrim odnosima, da bi posle postali zakleti neprijatelji. Tako, na primer, Miodrag Bulatović u pismu Pekiću ogovara Mirka Kovača, a posle kad piše Kovaču, hvali ga preko svake mere.
„To je, jednostavno, priroda života. Pisci su čudni a njihovi odnosi nisu idealni, ni stalni. Postoje periodi kad su veoma bliski jedan drugome, a onda nastaje mržnja ili sujeta dejstvuje i oni postaju neprijatelji. Ali, sve je to život. Nekad to određuju prilike, a nekad prirode ljudi. Imate situaciju u američkoj književnosti gde su petorica nobelovaca bili alkoholičari, a drugih pet među kojima su Hemingvej i Ficdžerald su malo alkoholičari, a opet preki ljudi. Prema tome, ništa to novo nije ni u srpskoj književnosti.“
Za Radovana Popovića najvažnija su ona pisma u kojima se može osetiti duša pisca, koja pokazuju da imaju srce, da mogu da „shvate tugu drugoga“.
„To pokazuju Jovan Skerlić i Milutin Uskoković, a kasnije i Isidora Sekulić koja je surova prema ljudima, ali ima i ono što je ljudsko. Nežna su i Mihizova i Buletova pisma. Bulatovićeva pisma ženi su nešto što je zaista neverovatan izliv nežnosti i ljubavi“, zaključuje Popović.