Stogodišnjica rođenja Dobrice Ćosića: Bio je srpski Tolstoj, šteta što nije bio „otac nacije“ /video/
18:30 28.12.2021 (Osveženo: 09:59 24.01.2022)
Pratite nas
U sredu, 29. decembra navršava se sto godina od rođenja Dobrice Ćosića, pisca kog su i za života nazivali srpskim Tolstojem. Sedam godina posle smrti, njegovo delo ponovo se iščitava, prvenstveno kroz TV serije „Koreni“ i „Vreme zla“. Njihov autor Goran Šušljik kaže za Sputnjik da bi fantastično bilo da je Ćosić bio „otac nacije“.
Profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Predrag Petrović smatra da je današnja pozicija romana Dobrica Ćosić znatno bolja nego u vreme kad ih je pisao. Vreme uvek učini svoje, a u međuvremenu se pojavio čitav niz novih tumačenja što je učinilo da njegovi romani danas budu više čitani i proučavani, a kako vreme prolazi raste i svest o značaju opusa Dobrice Ćosića i za razumevanje srpske istorije 20. veka.
„Ti romani pojavljivali su se u određenom društvenom i ideološkom kontekstu koji možda nije bio najpovoljniji za razumevanje njegovih dela, ali su i tada njegova dela, pogotovo 'Vreme smrti' nalazili put do čitalaca i bili visokotiražni i zapaženi. Međutim, mislim da je ovo novo doba otvoreno u velikoj meri i za nova čitanja, tumačenja i razumevanja, procenu njihovog značaja i važnosti ne samo za našu književnost i kulturu, već i za istoriju“, ističe Petrović.
Stogodišnjica Ćosića: Delo očišćeno od politike
Glumac, producent i autor serija „Koreni“ i „Vreme zla“ Goran Šušljik dodaje da mu se pre nego što se prihvatio adaptiranja Ćosićevih dela učinilo da je ovaj veliki pisac i značajna istorijska, politička i društvena ličnost, na neki način bio skrajnut.
„Ne tvrdim da su naše adaptacije doprinele da se njegovo delo ponovo čita, mada ima i toga, nego da se nešto promenilo u društvenoj i političkoj klimi, pa je percepcija sada možda najbolja moguća. Ponovo se vraćamo onome što je napisao, jer nema više tako izoštrene kontroverze. Sa druge strane, stoje jako važne teme i motivi koji se ne tiču samo istorijsko-političkih dešavanja u romanima nego i onoga što je srž, a to je šta je porodica u našem prostoru. Čini mi se da ćemo sada iznova čitati Ćosića pročišćeni od političkog konteksta i vratiti se onome što je najvažnije, a to je literatura“, ističe Šušljik.
Petrović smatra da će oslobađanje od političkog pritiska i kontroverzi koje prate Ćosićevu ličnost nesumnjivo doprineti otkrivanju izuzetnih književnih, umetničkih i estetskih kvaliteta njegovog dela, mada su i dalje prisutne političke kontroverze.
„Oslobađanje od političkog konteksta vezanog za autora neophodno je da bi u prvi plan došao momenat književnosti. Predrasude koje o njemu postoje, da li je on 'otac nacije' i u kojoj meri je vezan za formiranje srpskog nacionalizma ne bi trebalo da spadaju u domen književnosti i novih čitanja Ćosićevih dela. To jesu važna pitanja kojima se mogu baviti istoričari“, kaže Petrović.
Kačenje etiketa protiv zdravog odnosa prema naciji
Šušljik primećuje „gomilu kontroverzi i etiketa koje su suprotne jedna drugoj“ a lepile su se na Ćosića: od toga da mu se spočitavala boljševičko-titoistička ideologija ali i krajnja nacionalistička, i to destruktivno nacionalistička. Dok je radio na serijama, proveravao je šta u tom delu piše.
„Ako je neki pisac govorio o tome šta ovaj narod jeste, šta je u njemu dobro, a naročito šta je u njemu loše – a Ćosić je o tome govorio - morao bih se složiti s tim da jedan zaslepljeni nacionalista ne bi nikad dozvolio da se pojavljuju stvari kao u njegovom delu. To su gluposti, kačenje tih etiketa šteti i Ćosiću ali pre svega zdravom odnosu prema naciji“, ističe Šušljik.
Sve Ćosićeve političke ideje su propale
Ćosić je samog sebe više puta ispravljao u političkom smislu i to pripada nečemu što je on smatrao vlastitim razvojem ili sagledavanjem istina, a istine ne dolaze tako lako i često nisu jednostavne. Ćosićev politički, ideološki put koji je možda vidljiv i u njegovim romanima se menjao, a u poslednjoj izjavi je rekao da su sve njegove političke ideje propale.
„To je veoma otvoren i iskren odnos prema samom sebi i u tom smislu nisam imao predrasude, Mogao sam nešto da ne razumem a da nešto ne prihvatam zbog mojih političkih pogleda i ideja, ali me to nije sputalo da čitam ono što je za mene najvažnije. Mislim da je bio čovek koji se istinski, na pravi način bavio literaturom i tu mogu da iščitam prave političke stavove i ideje, i ono što ga je mučilo i o čemu je hteo da piše, i apsolutno se slažem s onim što su ideje njegovog dela. Politički, često ne“, kaže Šušljik.
Zameraće mu zbog onog što nije učinio
Petrović dodaje da su se Ćosićeva politička i književna karijera do polovine šezdestih paralelno odvijale, da bi posle bio znatno manje prisutan na političkoj sceni što mu je, kako je sam govorio, pomoglo da se posveti književnosti. Opredelio se za književnost ali je ostao prisutan kao autor koji itekako ima šta da kaže na političkoj sceni.
„On je izvanredan primer pisca koji je uspeo da na jedan izuzetan umetnički način transponuje svoje političke stavove, da ih koriguje i menja, ali da ih izrazi u svojim književnim delima ne direktno i otvoreno a to je ono što jedan istorijski ili politički roman čini izuzetnim. Pisao je da je smisao književnosti da otkriva zablude, greške kolektiva, nacije kao celine, ali da književnost treba da ima ulogu onog glasa koji treba da prevazilazi razlike, izmiruje ljude, traži nekakve tačke dodira“.
Komentarišući Ćosićevu odluku iz 1992. da postane prvi predsednik SRJ, Petrović kaže da je to bio izazov jer je smatrao da kao javna ličnost koja uživa ugled i kredibilitet može učiniti nešto za poboljšanje tada vrlo teške situacije. Pokušao je da nešto promeni na bolje, međutim jasno je da se vrlo brzo razočarao. U jednoj izjavi je rekao da će mu možda buduće generacije više zamerati ne zbog onoga što je učinio, već zbog onoga što nije, a mogao je.
Bilo bi fantastično da je bio „otac nacije“
Šušljik smatra da je Ćosićeva jedina namera 1992. bila da učini nešto da se rat zaustavi što je, u krajnjoj liniji, jedan vrhunski humanistički cilj i dodaje da je koliko zna Zapad bio inicijator ideje da Ćosić bude predsednik SRJ. Međutim, posle te epizode mnogi su se razočarali u njega.
„To razočarenje uticalo je na čitanje onoga što je bio i kao političar, i kao kulturna figura, mada često zloupotrebljena. Onda se to naslanjalo na mit o njemu kao 'ocu nacije', šta god to značilo. Interpretacija pojma 'otac nacije' je različita i često zloupotrebljavana. Pa dobro, zašto ne? Zašto ne bi neki pisac bio otac nacije, to bi bilo fantastično, ali čini mi se da nije bio i da su naši očevi nacije neki drugi ljudi, druga vrsta političara“, smatra Šušljik.
Ispunjen život u svakom smislu
Autor serija „Vreme smrti“ i „Koreni“ dodaje da mu do trenutka dok nije ponovo iščitavao Ćosića nije bio jasan jedan veliki deo razloga raspada Jugoslavije, koji su začeti onog trenutka kad je ta država osnovana i ocenjuje da se iz njegovog dela može mnogo bolje, više i preciznije naučiti o pravoj istoriji onog što se dešavalo na našim prostorima. Istine koje iznosi „nisu lake za podneti i često su bolne“.
„Mislim da je Ćosić imao uzbudljiv život sa mnogo uzalud utrošene energije, ali njegovo delo ne bi bilo takvo da on nije imao tu strast. Strast da se bori na više frontova sigurno je, iako je bila prepreka, doprinela da to delo bude tako vredno i veliko ne samo u literarnom smislu već i tako važno i za društvo. Ako se za nekog može reći da je imao ispunjen život u svakom smislu onda je to Dobrica Ćosić“, kaže Šušljik.
Ćosić i Pekić: Ljudi dijaloga u vremenu sukoba
Petrović dodaje da bi se mogla snimiti izvanredna serija koja bi pratila Ćosićevu životnu priču, jer njegov život govori o svim ključnim sukobima, promenama i transformacijama kroz koje su prošli srpsko društvo i kultura, a pogotovo intelektualci u drugoj polovini 20. veka. Bilo je to doba sukoba, ali Ćosić je u svim tim sukobima delovao kao čovek dijaloga koji je pokušavao da nađe neko razumno, prihvatljivo rešenje.
Podseća na telegram kog mu je poslao Pekić kad je postao predsednik SRJ u kome je napisao: „Gospodine Ćosiću, mi smo bili ljudi koji su se često sukobljavali i uvek na različitim političkim stranama, ali smo bili ljudi koji su se uvek cenili, uvažavali i poštovali“.
„To je bio vrhunski politički čin, razlikovali su se, ali su vodili kulturan dijalog i to je ono što nam i danas nedostaje. Inače jedan od najvećih komplimenata Ćosiću bio je Pekićev kad je na jednom predavanju naveo primer 'Vremena smrti' kao vrhunskog i jednog od najboljih istorijskih romana koje je čitao. Iako se nije slagao sa Ćosićem, Pekić je visoko cenio njegov književni rad, kao što je i Ćosić cenio Pekićev“, zaključio je Petrović.
