https://lat.sputnikportal.rs/20220213/mihiz--salonski-antikomunista-koji-se-izborio-za-vladiku-nikolaja-i-stvorio-nove-srpske-klasike-1134314415.html
Mihiz — salonski antikomunista koji se „izborio“ za vladiku Nikolaja i stvorio nove srpske klasike
Mihiz — salonski antikomunista koji se „izborio“ za vladiku Nikolaja i stvorio nove srpske klasike
Sputnik Srbija
Mihiz – salonski antikomunista koji se „izborio“ za vladiku Nikolaja i stvorio nove srpske klasike
2022-02-13T16:25+0100
2022-02-13T16:25+0100
2022-02-13T17:40+0100
kultura
kultura
kultura – intervjui i analitika
orbita kulture
književnost
borislav mihailović mihiz
magazin
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/02/0d/1134305719_0:66:658:436_1920x0_80_0_0_efc2ca4d1e10c6fb094cf5ff2278265b.png
Knjiga „Borislav Mihajlović Mihiz — kritičar i pisac“ napisana je na osnovu doktorske disertacije dr Vladana Bajčete, naučnog saradnika Instituta za književnost i umetnost. Odluku da doktorira na Mihizovom delu doneo je posle čitanja njegovih kritika i „Autobiografije o drugima“.Kao književni kritičar od Mihiza je najviše naučio. Mihiz je bio provokativan jer je pisao kritike koje su ocenjivane kao impresionističke, čime im se stavljala neka pežorativna komponenta; međutim, one su bile i analitičke i još štošta, a Bajčeta je hteo da prouči njegov „složeni mehanizam kritičke interpretacije teksta“.Mihiz — monopolista nad književnom kritikomPedesetih godina prošlog veka Mihiz je držao monopol nad književnom kritikom. Kao uzore je navodio Skerlića i Matoša, koji su pisali kritiku kao literaturu. Mihizova kritika nije bila „razbarušena književno-kritička literarnost“, odnosno težnja da se po svaku cenu literarizuje tekst koji onda prestaje da bude kritički. I u savremenoj praksi postoji težnja da se književno-kritički diskurs literarizuje.Salonski antikomunista koji je rahabilitovao nacionalnu kulturuKao deklarisani antikomunista, Mihiz je prihvatala socijalistička vlast jer njegov antikomunizam nije bio javno proklamovani stav, već je bio „salonski“. Osim toga, jugoslovenski socijalizam bio je neka vrsta mekše varijante u odnosu na sovjetski, a Mihiz je imao prijatelje u strukturama vlasti.Mihiz je, prema Bajčeti, u svojim kritičkim radovima, „uspostavio nacionalnu kulturu kao nešto što je prihvatljivo“. Jedno vreme bilo je tabu reći „srpska književnost“, jer se pravila nova jugoslovenska, koja nije uspela da se napravi u prvih deset posleratnih godina, a kamoli kasnije.Velike greške afirmatora budućih klasikaMihiz zapravo nije bio rehbilitator koliko afirmator novih stvari. Kao primer navodi kako je „dočekao“ Vaska Popu i Miodraga Pavlovića u vreme kad razni kritičari još uvek nisu bili sigurni da li je njihova poezija bezvredna ili su se pojavili mladi, genijalni glasovi. Mihizu je to bilo „jasno ko dan“. Nepogrešivo je prepoznavao prve knjige, iako se nama iz ove perspektive to čini lako, jer je reč o klasicima.Međutim, pravio je i „greške“, od kojih je najpoznatija ona po kojoj je prvu NIN-ovu nagradu dobio roman „Koreni“ Dobrice Ćosića u godini kad je Andrićeva „Prokleta avlija“ diskvalifikovana iz takmičenja, jer „nije imala dovoljno stranica da bi bila proglašena romanom“.Mihiz je bio jedan od ljudi koji su ustanovili NIN-ovu nagradu i sam je napisao kritički tekst o „Prokletoj avliji“, gde tvrdi da je to novela i sve je to bilo „vrlo planski smišljeno“, smatra Bajčeta. U prvih deset godina NIN-ovu nagradu su dobili Dobrica Ćosić, Aleksandar Vučo, Vojin Jelić, Miroslav Krleža, Radomir Konstantinović i Dobrica Ćosić za dva, a Oskar Davičo za tri romana, podseća on.Kritičar, pesnik, dramski pisac, autor memoara poput ČerčilovihIako je važio za najboljeg književnog urednika, Mihiz to formalno nije bio. Bio je čitalac rukopisa svojih prijatelja, a taj posao je nazivao „preventivnom kritikom“ ili pretkritikom. Među piscima čija je dela „preventivno kritikovao“ bili su Antonije Isaković, Dobrica Ćosić, Meša Selimović, Dušan Kovačević, Slobodan Selenić, Radoslav Petković, Borislav Pekić i mnogi drugi. Mihiz je i u tom smislu bio institucija, doduše neformalna.Od svih oblasti kojima se bavio, najmanje je uspešan bio kao pesnik. Napisao je jednu zbirku poezije, imao je 25 godina, a posle je rekao da nije pesnik jer mu jedna knjižica mladalačkih stihova ne daje za pravo da se tako naziva. Međutim, ta zbirka je važna za tu epohu, objavljena je 1947. u vreme kad poezije nema. U književnoj istoriji se navodi da imamo jednu rupu od 1944. do 1952—1953, kad se pojavljuju Pavlović i Popa.Prema njegovim rečima, paralela „Autobiografije o drugima“ sa Čerčilovim memoarima za koje je dobio Nobelovu nagradu za književnost je umesna, jer je u oba slučaja reč o delima koji nadrastaju čisto dokumentarnu vrednost.Lucidan politički analitičarKad čitamo Mihizova „Kazivanja i ukazivanja“, njegovu zaveštajnu knjigu u kojoj je skupio svoje publicističke i političke članke, a to su sve tekstovi obeleženi trenutkom, vidimo da su ti tekstovi toliko aktuelni i danas. I ne samo danas, nego kroz njihovu optiku možemo posmatrati i prošlost.
https://lat.sputnikportal.rs/20211216/godisnjica-nobelove-nagrade--andric-i-danas-zivlji-od-nobelovaca-cija-su-dela-pala-u-zaborav-foto-1132529068.html
https://lat.sputnikportal.rs/20220130/orvel-na-crnoj-listi--1984-na-udaru-cenzure-zbog-kritike-zapadnog-totalitarizma-video-1133805582.html
https://lat.sputnikportal.rs/20200824/jubilej-srpskog-proroka-godina-besnila-koju-je-pojeo-virus-1123256696.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2022
Vladimir Sudar
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/93/1120709311_392:0:1643:1251_100x100_80_0_0_1afda40b5ac00151879c0e2d85b04593.jpg
Vladimir Sudar
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/93/1120709311_392:0:1643:1251_100x100_80_0_0_1afda40b5ac00151879c0e2d85b04593.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Vladimir Sudar
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/93/1120709311_392:0:1643:1251_100x100_80_0_0_1afda40b5ac00151879c0e2d85b04593.jpg
borislav mihajlović mihiz, salonski antikomunista, vladan bajčeta, borislav mihajlović mihiz, salonski antikomunista, vladan bajčeta
borislav mihajlović mihiz, salonski antikomunista, vladan bajčeta, borislav mihajlović mihiz, salonski antikomunista, vladan bajčeta
Mihiz — salonski antikomunista koji se „izborio“ za vladiku Nikolaja i stvorio nove srpske klasike
16:25 13.02.2022 (Osveženo: 17:40 13.02.2022) Borislav Mihajlović Mihiz bio je „salonski antikomunista“ koji je tokom socijalističke Jugoslavije rehabilitovao velikane srpske kulture poput Nikolaja Velimirovića i Slobodana Jovanovića. Kao najuticajniji književni kritičar tog doba zaslužan je za afirmaciju novih klasika srpske književnosti, poput Vaska Pope, Meše Selimovića ili Borislava Pekića.
Knjiga „Borislav Mihajlović Mihiz — kritičar i pisac“ napisana je na osnovu doktorske disertacije dr Vladana Bajčete, naučnog saradnika Instituta za književnost i umetnost. Odluku da doktorira na Mihizovom delu doneo je posle čitanja njegovih kritika i „Autobiografije o drugima“.
Kao književni kritičar od Mihiza je najviše naučio. Mihiz je bio provokativan jer je pisao kritike koje su ocenjivane kao impresionističke, čime im se stavljala neka pežorativna komponenta; međutim, one su bile i analitičke i još štošta, a Bajčeta je hteo da prouči njegov „složeni mehanizam kritičke interpretacije teksta“.
„’Autobiografija o drugima‘ sigurno predstavlja jednu od najzanimljivijih knjiga poslednje decenije 20. veka, koja će se čitati više nego brdo romana napisanih u to vreme. To je jedno kompleksno autofikcijsko delo i hteo sam da otkrijem ono što me je čitajući knjigu zbunilo i iznenadilo, a to je kako neko ko piše o svom životu, koji ma kako zanimljiv bio, ne može biti zanimljiv kao ta knjiga, uspeva da proizvede takav književni efekat. Dobra književnost nastaje i bez visokih literarnih aspiracija, a ta knjiga je pravi primer da se taj fenomen prouči“, kaže Bajčeta za „Orbitu kulture“.
Mihiz — monopolista nad književnom kritikom
Pedesetih godina prošlog veka Mihiz je držao monopol nad književnom kritikom. Kao uzore je navodio Skerlića i Matoša, koji su pisali kritiku kao literaturu. Mihizova kritika nije bila „razbarušena književno-kritička literarnost“, odnosno težnja da se po svaku cenu literarizuje tekst koji onda prestaje da bude kritički. I u savremenoj praksi postoji težnja da se književno-kritički diskurs literarizuje.
„Međutim, kad u tome preterate, niste dostigli nivo literature — to nije postalo literatura, a prestalo je da bude kritika. Potrebna je prava minucioznost i talenat da napravite tu nivelaciju. Mihiz je to imao i mogao je da piše književno-kritički tekst koji je u dovoljnoj meri kritički i u dovoljnoj meri literaran. Bio je toliko omiljen zbog svojih tekstova da su mnogi pisci očekivali da o njima nešto napiše, makar i po zlu, samo da bi rekli da je Mihiz nešto pisao o njihovoj knjizi.“
Salonski antikomunista koji je rahabilitovao nacionalnu kulturu
Kao deklarisani antikomunista, Mihiz je prihvatala socijalistička vlast jer njegov antikomunizam nije bio javno proklamovani stav, već je bio „salonski“. Osim toga, jugoslovenski socijalizam bio je neka vrsta mekše varijante u odnosu na sovjetski, a Mihiz je imao prijatelje u strukturama vlasti.
„Siva eminencija NIN-a bio je Dobrica Ćosić i zato ne bi trebalo preterivati sa Mihizovim antikomunizmom. On to jeste bio po opredeljenju, ali je umeo da spusti loptu i bio je ne proračunat, već taktičan, mnogo mu je više bilo stalo da bude tu i obnavlja pokidane kontinuitete u srpskoj kulturi, nego da glumi disidenta u zatvoru“, ističe Bajčeta.
Mihiz je, prema Bajčeti, u svojim kritičkim radovima, „uspostavio nacionalnu kulturu kao nešto što je prihvatljivo“. Jedno vreme bilo je tabu reći „srpska književnost“, jer se pravila nova jugoslovenska, koja nije uspela da se napravi u prvih deset posleratnih godina, a kamoli kasnije.
„Mihiz je rahabilitovao građansku liriku 18. veka, što je možda njegov najveći doprinos književnoj istoriji, a od pisaca koji su mogli biti politički skrajnuti, to su Isidora Sekulić, vladika Nikolaj i Slobodan Jovanović. Postoji onaj Mihizov lepi govor na promociji sabranih dela Slobodana Jovanovića, gde kaže da ne moramo više da lupamo na otvorena vrata, nego da se vratimo čoveku koji je uzor beogradskog stila.“
Velike greške afirmatora budućih klasika
Mihiz zapravo nije bio rehbilitator koliko afirmator novih stvari. Kao primer navodi kako je „dočekao“ Vaska Popu i Miodraga Pavlovića u vreme kad razni kritičari još uvek nisu bili sigurni da li je njihova poezija bezvredna ili su se pojavili mladi, genijalni glasovi. Mihizu je to bilo „jasno ko dan“. Nepogrešivo je prepoznavao prve knjige, iako se nama iz ove perspektive to čini lako, jer je reč o klasicima.
Međutim, pravio je i „greške“, od kojih je najpoznatija ona po kojoj je prvu NIN-ovu nagradu dobio roman „Koreni“ Dobrice Ćosića u godini kad je Andrićeva „Prokleta avlija“ diskvalifikovana iz takmičenja, jer „nije imala dovoljno stranica da bi bila proglašena romanom“.
Mihiz je bio jedan od ljudi koji su ustanovili NIN-ovu nagradu i sam je napisao kritički tekst o „Prokletoj avliji“, gde tvrdi da je to novela i sve je to bilo „vrlo planski smišljeno“, smatra Bajčeta. U prvih deset godina NIN-ovu nagradu su dobili Dobrica Ćosić, Aleksandar Vučo, Vojin Jelić, Miroslav Krleža, Radomir Konstantinović i Dobrica Ćosić za dva, a Oskar Davičo za tri romana, podseća on.
„A to je decenija kad su objavljeni ’Proljeće Ivana Galeba‘, ’Lelejska gora‘ i ’Prokleta avlija‘. Šezdesetih su već krenuli da malo raskrave stvar, pa su NIN-ovu nagradu dobili ’Derviš i smrt‘, ’Kiklop‘, ’Mirisi, zlato i tamjan‘, a posle, sedamdesetih i ’Hodočašće Arsenija Njegovana‘, ’Peščanik‘, ’Roman o Londonu‘, a to su bile knjige kod kojih niste smeli da napravite grešku. Pravio je greške, ali možda je to bila jedna vrsta taktiziranja, migoljenja, ali jasno nam je da tu nisu čista posla“, ističe Bajčeta.
Kritičar, pesnik, dramski pisac, autor memoara poput Čerčilovih
Iako je važio za najboljeg književnog urednika, Mihiz to formalno nije bio. Bio je čitalac rukopisa svojih prijatelja, a taj posao je nazivao „preventivnom kritikom“ ili pretkritikom. Među piscima čija je dela „preventivno kritikovao“ bili su Antonije Isaković, Dobrica Ćosić, Meša Selimović, Dušan Kovačević, Slobodan Selenić, Radoslav Petković, Borislav Pekić i mnogi drugi. Mihiz je i u tom smislu bio institucija, doduše neformalna.
Od svih oblasti kojima se bavio, najmanje je uspešan bio kao pesnik. Napisao je jednu zbirku poezije, imao je 25 godina, a posle je rekao da nije pesnik jer mu jedna knjižica mladalačkih stihova ne daje za pravo da se tako naziva. Međutim, ta zbirka je važna za tu epohu, objavljena je 1947. u vreme kad poezije nema. U književnoj istoriji se navodi da imamo jednu rupu od 1944. do 1952—1953, kad se pojavljuju Pavlović i Popa.
„Sve ostalo što je pisao prilično je vrednosno ujednačeno. Napisao je četiri dramska komada, od kojih je ’Banović Strahinja‘ apsolutno antologijski, kritika mu je bez premca, jer posle rata imate još samo Mišića koji mu parira i Džadžića donekle, ali Mihiz je sigurno najznačajniji kritičar druge polovine 20. veka. Na kraju, ’Autobiografija o drugima‘ je knjiga za svaku preporuku i ona će trajati, kao što traju Dositej, Simeon Piščević ili Mateja Nenadović. To su knjige koje su pisane kao uspomene, a ostaju kao najbolja moguća literatura“, smatra Bajčeta.
Prema njegovim rečima, paralela „Autobiografije o drugima“ sa
Čerčilovim memoarima za koje je dobio Nobelovu nagradu za književnost je umesna, jer je u oba slučaja reč o delima koji nadrastaju čisto dokumentarnu vrednost.
Lucidan politički analitičar
Kad čitamo Mihizova „Kazivanja i ukazivanja“, njegovu zaveštajnu knjigu u kojoj je skupio svoje publicističke i političke članke, a to su sve tekstovi obeleženi trenutkom, vidimo da su ti tekstovi toliko aktuelni i danas. I ne samo danas, nego kroz njihovu optiku možemo posmatrati i prošlost.
„Bio je izuzetno lucidan politički analitičar. Tu je ponovo objavljen tekst ’Predlog za razmišljanje u deset tačaka‘, koji je objavio pre jugoslovenske krize devedesetih godina. Kad pogledate njegove predloge, to su stvari na koje smo mi na kraju pristali, uz debelu nadoknadu. Da je iko poslušao ono što je tada predlagao, bili bismo sada gde jesmo, samo bismo to jeftinije platili“, zaključio je Bajčeta.
