Akademik Terzić u svetosavskoj besedi: Legenda Svetog Save živi u nama, Srbi su se tako održali
© Foto : Sputnjiku ustupila Zadužbina Hilandara
Pratite nas
U istoriji našega naroda Sveti Sava je zračio mnogostruko: zračio je duhovnim podvizima i prosvetiteljskim i državničkim delom, s jedne strane, ali u istoj meri i svojim kultom i legendom, s druge strane, poručio je u svetosavskoj besedi „Sveti Sava i smisao duhovno-kulturnih pregnuća“ u Kumanovu i Skoplju srpski akademik Slavenko Terzić.
Besedu prenosimo u celosti:
Kada ce večeras, na ovaj veliki praznik, vraćamo po svemu izuzetnoj misli i delu prvog arhiepiskopa Save Nemanjića, ne činimo to samo da bi smo obnovili i osnažili jednu dugu i lepu tradiciju u srpskoj kulturi i prosveti. U ovom našem neizvesnom i smutnom vremenu, Savindan je prilika da se opomenemo – kako se u jednom vremenu punom nevolja i neizvesnosti, kakve su bile prve decenije trinaestog veka, može na najbolji način poslužiti svojoj crkvi, prosveti i kulturi, svome rodu, narodu i svojoj državi. S pravom je Patrijarh srpski Varnava zapisao da je Sveti Sava „svojim uzvišenim duhom ne samo proniknuo buru svoga vremena već je naslutio i hukove poznijih vekova“.
Sveti Sava je kao duhovnik uneo nešto novo u život srpskog društva: ideal razvijene duhovnosti, hrišćanski moral i ideju jednakosti.
U istoriji našega naroda Sveti Sava je zračio mnogostruko: zračio je duhovnim podvizima i prosvetiteljskim i državničkim delom, s jedne strane, ali u istoj meri i svojim kultom i legendom, s druge strane. Sava Nemanjić je istinskim državničkim darom izvanredno razumeo geopolitički i civilizacijski položaj srpskog naroda, smeštenog na velikoj raskrsnici važnih puteva, i često izloženog udarima moćnih i nemilosrdnih. Iz takvog razumevanja srpskog prostora je, verovatno nastala i ona Savina misao ili se njemu bar pripisuje, da su Srbi svojim položajem Istok na Zapadu i Zapad na Istoku. Otuda je, verovatno proistekao i neosporno tačan ali i originalan sud episkopa Nikolaja Velimirovića o Savinoj ličnosti: „U njemu su se sreli Istok i Zapad u punoj harmoniji: Bio je naklonjen dubokom razmišljanju kao istočnjak, a energičan u akciji kao zapadnjak“.
Po Savinoj zamisli vera je, u nedostatku još nedovoljno razvijene nacionalne ideje, trebalo da bude kohezioni element svih srpskih plemena i pokrajina. On je uočio srpsku sklonost ka deobama i separatizmu, na kojoj su njihovi protivnici gradili strategiju slabljenja i podvajanja. U narodu je vladao krajnji nered u pogledu crkvenih dužnosti, obreda i discipline. Odlučio je stoga da u svojoj otadžbini uredi crkveno pitanje – ustanovljenjem samostalne Srpske pravoslavne crkve (1219) koja će raditi na narodnoj konsolidaciji.
Sveti Sava je kao duhovnik uneo nešto novo u život srpskog društva: ideal razvijene duhovnosti, hrišćanski moral i ideju jednakosti. Kao arhiepiskop mnogo je putovao po celoj zemlji: propovedao međusobnu ljubav i milosrđe, mirio zavađene, učio ih pravoj veri, i pravim osećanjima; pozivao je ljude na pokajanje i objašnjavao je da je greh jedini zid između čoveka i Boga, između čoveka i njegove sreće. Učio je narod kako da se moli i da posti, kako da bude darežljiv. Isticao je važnost krštenja. Neke paganske običaje zamenio je hrišćanskim, tumačio je narodu Sveto pismo i govorio o životu svetogorskih monaha. Nastavio je da svuda gradi crkve od drveta i kamena.
Sveti Sava i njegovi učenici uticali su na narod, bez sumnje, ne samo svojim radom nego i svojim ličnim primerom. Vrline, pokazane u privatnom životu, saosećanje i pomoć bližnjima i nevoljnima, pomoć sirotinji i nezbrinutima, narod je više cenio i bolje razumeo nego crkvene kanone. Uporedo sa radom na učvršćivanju vere i morala, Sveti Sava je radio na kulturnom i socijalnom podizanju naroda, na njegovom ekonomskom snaženju – težeći sveopštem narodnom preporodu.
Savino delo je nadživelo ne samo njega i njegovu epohu, nego i državu u kojoj je postalo i koja je pomogla da se ono stvori. Savini naslednici odlično su shvatili njegove težnje, i uspeli su da usko vežu crkvu i državu, i to tako da je Savina crkvena organizacija i njena misao preživela sve nedaće i nesreće, čak i onda kada je teško i u mučnoj borbi sa moćnim silama robovala vekovima u tuđim državama.
Kao arhiepiskop mnogo je putovao po celoj zemlji: propovedao međusobnu ljubav i milosrđe, mirio zavađene, učio ih pravoj veri, i pravim osećanjima; pozivao je ljude na pokajanje i objašnjavao je da je greh jedini zid između čoveka i Boga, između čoveka i njegove sreće.
Na slici: Putovanja Svetog Save tokom njegovog života
CC BY-SA 4.0 / Miloš Harangozo - Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU. str. 153 /
*
Zadužbina Savinog sinovca kralja Vladislava manastir Mileševa, u kojoj su od 1237. godine počivale mošti Svetoga Save, postala je sveto pokloničko mesto. Nju su pomagali i ukrašavali ne samo kraljevi i carevi Srbije, već i bosanski banovi, hercegovački kneževi, primorski župani. Tvrtko I se kruniše u Mileševi za bosanskog kralja, na grobu Svetoga Save (1377), a knez Stefan Vukčić Kosača proglašava za „hercega od Svetoga Save“.
Kult Svetoga Save, nastao već nekoliko godina posle njegovog usnuća, jačao je i širio se kroz sve srpske zemlje, ali i daleko izvan njih, preko Svete Gore i Rusije. Mnogi evropski putnici – posetioci Mileševe, naročito u šesnaestom veku, među njima mletački i francuski ambasadori na Porti, manastir često nazivaju imenom svetitelja – manastir Sveti Sava ili manastir Svetoga Save ili Mileševa Svetoga Save. Svi beleže da mileševski kaluđeri pokazuju telo Svetoga Save – kako beleži Žak Gaso 1547. godine „još čitavo i lepo“; mletački ambasador Kontarini beleži 1580. godine ćivot Svetoga Save „spolja sav ukrašen srebrom i zlatom“. Osim pravoslavnih Srba njegovim moštima se klanjaju i muslimani i Jevreji. Neki od evropskih putnika videli su u Mileševi, kako beleži episkop Nikolaj Velimirović, sarkofag Svetoga Save „sa gomilama poklona njemu darovanih od muslimana“.
Spaljivanje moštiju srpskog svetitelja 1594. (1595) godine samo je uvećalo njegovu slavu i uticaj njegovog kulta. Taj kult se neprekidno razvijao, sve do 19. i 20. veka: Sveti Sava se našao u mnogim pesmama, ikonografiji, u književnosti, u crkvenoj muzici i ukupnom životu naroda.
Kao arhiepiskop mnogo je putovao po celoj zemlji: propovedao međusobnu ljubav i milosrđe, mirio zavađene, učio ih pravoj veri, i pravim osećanjima; pozivao je ljude na pokajanje i objašnjavao je da je greh jedini zid između čoveka i Boga, između čoveka i njegove sreće.
Na slici: Stevan Aleksić, Spaljivanje Moštiju Svetog Save, 1912.
CC0 / /
*
Primer Svetoga Save, ali i mnogi drugi primeri u evropskoj istoriji, pokazuju šta znači duhovna snaga jedne ličnosti ili jednoga naroda. U modernom vremenu evropske istorije, prosvetno-kulturne tekovine stajale su u temeljima novih nacionalnih država. Poslovima političkog ujedinjenja jednog naroda uvek je prethodio dug i strpljiv rad duhovnog ujedinjenja. O tome uverljivo svedoče primeri nemačkog i italijanskog nacionalnog pokreta u 19. veku. Duhovna i kulturna svest i energija jednog naroda jači su od svih pregrada političkih što ga cepaju i rastavljaju. Nemačka se duhovno ujedinila mnogo pre ujedinjenja političkog. Poznati Hercegovac Pero Slijepčević piše da se države često stvaraju i srećno dobijenim bitkama, „ali se održavaju dugim i strpljivim kulturnim radom“.
„Trošne su sve čovječanske ustanove“ – piše mudri srpski naučnik Stojan Novaković u kratkom ogledu Ujedinjujmo se kulturom! objavljenom u dubrovačkom Srđupočetkom 1908. godine. „Ali je vječit i nerazoriv duh narodni u svojoj svijesti, u svojoj obrazovanosti i duhovnome jedinstvu svojemu“. Veliko istorijsko iskustvo nas uči, pisao je Novaković, da spas naroda potražimo najpre u kulturnim i prosvetnim tekovinama: „prionimo svi da nađemo sredstva kojima se to može izvršiti. Duhovnom radu jedini je gospodar naša dobra volja. A duhovni je rad orao silnijeh krila. Njemu nema granica i brda. Njemu su svuda brodi gdje god dođe vodi“.
I što se srpski narod kroz stoleća uz tolike muke i napore održao ogromna je zasluga velikoga duhovnika i prosvetitelja Save Nemanjića, njegovog monumentalnog dela, i naravno Srpske pravoslavne crkve!
27 Januar 2022, 14:56
27 Januar 2022, 18:10
