Carev najodaniji ratnik: Japanski vojnik koji se nikada nije predao Amerikancima /video, foto/
11:45 25.01.2022 (Osveženo: 13:22 25.01.2022)
Pratite nas
Drugi svetski rat završio se 1945. godine za sve osim za jednog vojnika carske japanske armije, za kog je trajao još 28 godina.
Taj vojnik je otkriven slučajno, 24. januara 1972. godine, kada ga je grupa lovaca na pacifičkom ostrvu Gvam primetila kako izlazi iz džungle. On je pokušao da otme pušku jednog od njih, ali su ga savladali.
Čovek koji se pojavio iz džungle bio je narednik Šoiči Jokoi iz 38. divizije japanske carske armije. Poslednji kontakt sa svetom imao je 28 godina ranije, kada su američke snage zauzele ostrvo, a poslednji put je razmenio reč sa čovekom osam godina pre nego što je otkriven.
Jokoi je bio jedan od trojice japanskih vojnika koji su izbegli zarobljavanje i poslednji koji je preživeo, krijući se u pećini i loveći noću.
Šoiči Jokoi, japanski vojnik koji je zarobljen 28 godina posle kraja Drugog svetskog rata
Omi Hatašin, Jokoiev rođak, koga je vojnik doživljavao kao sina kog nikad nije imao, ispričao je za RT priču o naredniku koji se smatra najodanijim ratnikom japanskog cara, jer se nikada nije predao američkim snagama.
Hatašin je profesor savremene istorije i ljudskih prava na Univerzitetu u Osaki. On kaže da njegov rođak nije mitološki lik ratnika koji se nikada ne bi predao, već je samo čovek koji je očajnički želeo da bude sa svojom porodicom i koji je imao dubok osećaj humanosti prema svojim drugovima.
Od šegrta do narednika japanske carske vojske
Neobična priča japanskog narednika počinje 1915, kada je rođen u Nagoji. Kada je 1941. imao 26 godina i radio kao krojački šegrt, mobilisan je u carsku armiju i poslat u Mandžuriju. Tu je proveo tri godine u intendantskim jedinicama. Drugi vojnici su ga mrzeli, jer su smatrali da intendanti nisu pravi borci.
„Carska armija ih je očajno tretirala. Smatrano je da su intendanti slabići i da imaju niži status nego konji ili volovi. Međutim, kako je rat odmicao i vojnika bilo sve manje, vlasti su odlučile da sve intendante prevedu u borce. Zbog toga su ih drugi vojnici mrzeli, jer su ih smatrali inferiornim“, kaže Hatašin.
U februaru 1944, Japan je nameravao da ojača odbranu Gvama, bivše američke teritorije koju je držao pod okupacijom tri godine. Iako je imao malo stanovnika, oko 20.000, Gvam je bio od velike strateške važnosti. Tolike da ga je Japan napao kao drugi cilj, samo nekoliko sati posle Perl Harbora. Jokoi je poslat baš na to ostrvo.
Žestoke borbe na Gvamu
Na Gvamu se u julu 1944. odigralo jedno od najrazornijih bombardovanja pred napad, a potom se na ostrvo iskrcalo 55.000 američkih vojnika. Japanske snage brzo su bile poražene.
Tokom užasnih borbi, narednik Jokoi se odvojio od svoje jedinice i to sasvim slučajno. Japanske jedinice bile su u raspadu, pa se pridružio devetorici vojnika kojima je komandovao oficir, nekadašnji budistički monah.
„Taj oficir nije bio zainteresovan za borbu. Zato su pokušali da naprave splav kako bi pobegli sa Gvama, nadajući se da će ih spasti japanska mornarica, pa čak i američka“, priča Hatašin.
Iako je ova neformalna jedinica nastavila da napada američke pozicije pod okriljem noći, uskoro se raspala zbog nedostatka hrane i neslaganja oko taktike. Jokoi je ostao sa dvojicom drugova, Šičijem Mikijom i Nakahatom Satošijem.
Profesor Hatašin objašnjava da je ova trojka u jednom trenutku pokušala da se preda, ali su se suočili sa gnevom lokalnog stanovništva, koje je pamtilo svirepost japanskog okupatora, pa su morali da pobegnu kako bi sačuvali žive glave.
Koliki strah su im meštani uterali u kosti govori i to što se nisu predali ni 1952, kada su naišli na letke na kojima je bilo napisano da je rat završen.
Sklonište u džungli na Gvamu u kom se japanski vojnik Šoiči Jokoi krio 28 godina
Kako je vreme odmicalo, tri vojnika su se razdvojila, a Jokoi je živeo u podzemnom skloništu, nedaleko od svojih drugova sa kojima se viđao.
Njegovo sklonište bilo je u obliku slova G, dva metra ispod zemlje. Visina joj je bila tek nešto manje od metra, a dužina manje od tri metra. Plafon su držali bambusovi štapovi, dok se u nju ulazilo kroz uzak, sakriven otvor, uz pomoć merdevina od bambusa.
Jokoi je živeo tako što je lovio ribe, divlje svinje, žabe, pacove, račiće, a skupljao je i kokosove orahe, hlebno voće i papaju iz džungle u kojoj je živeo. Kretao se samo noću, kako ne bi bio uočen.
Smrt dvojice drugova
Kada je 1964. shvatio da dugo nije video svoju dvojicu drugova, krenuo je da ih nađe. Profesor Hatašin priča da je njegov rođak pokušavao da nađe ulaz u njihovo sklonište u mraku, sve dok nije nogom udario ljudsku lobanju. Tada je shvatio da su njegovi drugovi mrtvi.
„Najverovatnije su umrli jer je tajfun „Karen“, koji je pogodio Gvam 1962, ostavio teške posledice i suočio ih sa nedostatkom hrane, pa nisu mogli da love. Postoje i teorije da su se ugušili ugljen-monoksidom u svojoj pećini“, priča Hatašin.
Dodaje i da je Jokoi bio veoma pogođen smrću svojih drugova.
„Tokom života, bio je veoma usamljen, a bilo je jasno da su ta dva čoveka postala njegova porodica. Emotivno je bio razoren zbog njihove smrti, ali je ubedio sebe da je njegov zadatak da izvesti Japan i vojne vlasti o tome da su dvojica vojnika izgubila život. To mu je bio cilj zbog kog je preživljavao“, navodi Hatašin.
On kaže da je Jokoi zvanično proglašen mrtvim 1947. godine. Međutim, i dalje je nastavio sam da se bori za Japan.
Smrt pre predaje nije bila realnost
Iako se mnogo govorilo o ratnom kodeksu japanske armije koji predviđa da vojnici pre biraju smrt nego predaju, Hatašin kaže da to nije prava slika rata. Kako dodaje, mnogi japanski vojnici i oficiri na Gvamu predali su se Amerikancima kako bi sačuvali život, što je iritiralo Jokoija kada se vratio u Japan
„Pričao mi je da oficiri koji su se predali i potom srećno živeli u Japani, nisu bili srećni što je on preživeo. Njegova hrabrost bila je u oštrom kontrastu sa njihovim ponašanjem. Jokoi je za mnoge bio ono što su zapravo starešine očekivale od svojih vojnika“, navodi Hatašin.
Gvozdeno pravilo cara Hirohita bilo je da predaja nije opcija, a zvanično objašnjenje poraza na Gvamu bilo je da su svi vojnici poginuli, dodaje Hatašin.
„Međutim, to se nije dogodilo. U stvarnosti, mnogi su se predali i vratili u Japan. Neki su nađeni kako pate zbog gladi ili bolesti i oni su postali američki ratni zarobljenici. Da bi se sačuvao zvanični narativ i izbegla neugodna pitanja o tome što su vojnici ostavljeni na milost i nemilost neprijatelju, mnogi su proglašeni mrtvim iako za to nije bilo dokaza. Tako je i Jokoievoj majci rečeno da je poginuo“, priseća se Hatašin.
Iako je Jokoijevo ponovno pojavljivanje 1972, posle gotovo 10.000 dana provedenih u džungli, moglo da osramoti vojnu hijerarhiju, on je po povratku u Tokio dočekan kao heroj. Njegove prve reči u Japanu bile su „Vraćam se sa mnogo sramote“.
Dočekan kao heroj, pa mu pretili smrću
Mnogi su te njegove reči protumačili kroz prizmu japanskog vojnog kodeksa, smatrajući da je neuspeh što je zarobljen. Međutim, Hatašin kaže da je u pitanju drugi razlog.
„Bio je slomljen zbog krivice jer je preživeo. Proganjale su ga noćne more. U san su mu dolazili vojnici koji su poginuli na Gvamu, proganjali su ga kroz džunglu, govoreći da ih povede sa sobom“, kaže profesor Hatašin.
Posle nekog vremena, naraslo je neprijateljstvo u Japanu protiv Jokoija. Neki od rođaka više od 18.000 poginulih Japanaca na Gvamu okrenuli su se protiv njega. Dobijao je anonimne noćne pozive kojim su ga pitali kako je on uspeo tako dugo da preživi, a njihovi najdraži su ubijeni. Dobio je i pretnje smrću, kaže njegov rođak.
Jokoi se kasnije sa suprugom Mihoko vratio u posetu Gvamu. Iako u početku slavljen, nije dobio vojnu penziju, finansijski je živeo od danas do sutra, pa mu je život bio gorak, ali je zadržao istrajnost i čak napisao knjigu „Mora se živeti i sa teškoćama“, kaže Hatašin.
Preminuo je 1997. godine, u 82. godini života, a profesor Hatašin kaže kako su mu poslednje reči bile „voleo bih da smo se nas trojica vratili zajedno“, govoreći o svojoj dvojici drugova iz džungle.
2 Septembar 2021, 13:44
