Srbi su i „beli crnci“ samo nisu – rasisti /video/
CC0 / Pixabay /
Pratite nas
Naučnog saradnika Institutu za evropske studije u Beogradu i profesora po pozivu Moskovskog državnog univerziteta za međunarodne odnose dr Stevana Gajića, autora studije „Od roba do građanina: borba Afroamerikanaca za priznanje čovečnosti“ nisu iznenadili rezultati međunarodnog istraživanja koji su pokazali da su Srbi najmanji rasisti u Evropi.
Rezultati istraživanja istraživača sa Harvarda pokazali su da je Srbija zemlja sa najnižim stepenom rasnih predrasuda u Evropi. U istraživanju sprovedenom između 2002. i 2015. godine učestvovalo je 288.076 belaca iz Evrope.
„Izvrnuti kokos“ – Srbi nisu rasisti
Za Gajića su rezultati očekivani, i iz ličnog ali ali i iz kolektivnog iskustva srpskog naroda. Srbi su, napominje, i sami bili robovi.
„Sasvim je jasno da možemo da saosećamo sa narodima koji nisu dobro prolazili u istoriji. S druge strane, iz ličnog iskustva, bio sam pre nekoliko godina na svadbi u Pakistanu i veći smo kulturološki šok mi izazvali, nego što smo ga doživeli. Rekli su nam da smo izvrnuti kokos – spolja smo beli a iznutra smo braon. Nisu mogli da shvate da smo im bliski po mentalitetu jer za njih je belac Britanac ili Amerikanac“.
Srbima se često imputira rasizam iz „pozicije politički korektnog čistunstva“ nastalog u kontekstu jedne potpuno drugačije kulture, dodaje Gajić i ističe da je „srpski rasizam simpatično primitivan“ i u principu je vid naše prisnosti i reakcije na neobičnu pojavu.
„Bele crnčuge“: Kosmopolitizam kao prikriveni zapadni šovinizam
Gajić se slaže sa tezom koju često navodi sociolog Slobodan Antonić da su Srbi „bele crnčuge“ a u svojoj knjizi ukazuje na podudarnost ključnih ideja Vilijema Du Bojsa, borca za prava Afroamerikanaca i ruskog filozofa Nikolaja Trubeckoja koji je smatrao da je kosmopolitizam prikriveni romanogermanski šovinizam.
„Trubeckoj i Du Bojs su drugim rečima rekli istu stvar. Du Bojs govori o konceptu dvojne svesti, o postojanju urođenog problema Afroamerikanaca od trenutka rođenja s kojim ne mogu da se izbore do kraja života. Afroamerikanci imaju dve suprotstavljene duše u jednom telu i stalno sebe gledaju očima belaca i sami sebe osuđuju. Bila mi je fascinantna ta podudarnost jer Trubeckoj govori da romanogermani, ono što bismo danas nazvali zapadnjacima, kosmopolitizam i svoje vrednosti stalno nameću za opštečovečanske“.
I Sloveni su „obojeni“
Vremenom se menja moda i te vrednosti u skladu sa modom, ali ono što se ne menja je da su zapadnjaci ti koji stalno postavljaju standarde, dodaje Gajić. Zanimljivo je iz današnje pozicije da su ranije ti „oni“ bili određeni bojom kože, a danas kulturom. Pitanje je da li se identifikujete sa tom kulturom koja samu sebe vidi kao superiornu i nameće standarde, ili ste s druge strane koja prima batine.
„To se poklapa sa idejom Vilijama Du Bojsa gde je on za razliku od mnogih drugih afroameričkih političkih mislilaca interesantno problematizovao pojam rase. On kaže da postoje tzv. beli i obojeni. Kad vi čitate Trubeckoja shvatate da je on u obojene smatrao i Slovene.“
Du Bojs je živeo 95 godina, bio je poznata ličnost, upoznao je lično i Mao Cedunga i Hruščova, bio je osnivač Nijagara i Panafričkog pokreta i njegov pogled odudarao je od američkog standardnog pakovanja, odnosno „guranja u rasne torove čije su ogledalo američki zatvori i ulica“.
Pokušavao je da kaže nešto drugo, da je reč o moći a ona može da bude bilo koje boje. Suština je da imamo posla sa kulturom koja je dominantna koja uvek ima razlog da pokaže ostalima da su ispod i da treba da je slušaju.
Današnje ropstvo na „demokratskoj plantaži“
Centralne ličnosti Gajićeve studije su Frederik Daglas i Du Bojs koji su dosta različiti a mnogi koji su došli posle njih pozivali su se ili na jednog ili na drugog. Martin Luter King je potpuno preuzeo Daglasovu ideologiju koja kaže: Belci urazumite se, poštujte sopstvene zakone i tretirajte nas kao sebe. Daglas je rođen kao rob i njegova životna priča je američki ideal.
„Kroz individualnu borbu uspeo je da se opismeni, da pobegne iz ropstva i otkupi se od vlasnika i da na kraju postane lični prijatelj Abrahama Linkolna i ključno utiče u američkom građanskom ratu da crni vojnici ratuju. Bio je i ambasador u Haitiju“.
Smatrao je da je odmah potrebno izjednačavanje Afroamerikanaca u političkim slobodama, što bi mu danas zamerili ljudi iz Demokratske stranke ili pokreta „Crni životi su važni“. Govorio je da Afroamerikancima nikakav povlašćeni položaj nije potreban, samo jednake šanse.
„Mislim da bio bio protiv čitavog paketa kog demokrate donose pokušavajući da potkupe crne glasače. Međutim, postoje ljudi poput Kendis Ovens, crne konzervativke koja smatra da se time zapravo drže na demokratskoj plantaži. Dakle, demokrate su novi robovlasnici koji ih preko tih stvari drže u ropstvu“.
Du Bojs: Bolji tretman u nacističkoj Nemačkoj
Daglas je bio fascinantna ličnost, od roba je postao građanin ali je suštinski poverovao u ideju Amerike, američki san i na neki način, i u američku izuzetnost. Du Bojs nikada nije. On je govorio sve je to lepo ali je nastalo iz jedne specifične kulture, bele anglosaksonske protestantske, i ne može se primeniti na Afroamerikance, jer ih nisu videli kad su pisali Deklaraciju nezavisnosti.
„Du Bojs je bio duboko nezadovoljan iako je za razliku od Daglasa rođen kao slobodan i susreo se sa rasizmom kao obrazovan čovek. Čak je i pisao da su ga u nacističkoj Nemačkoj tretirali bolje nego u spostvenoj državi. On kaže da je evropski rasizam drugačiji od američkog. U Evropi ako ste obrazovani ili ste muzičar, pripadate nekom krugu i oni će vas primiti uz velike počasti i sa simpatijama. Oni su rasisti samo u kolonijama, a u Americi je rasizam svakodnevni i ponižavajući na svakom nivou.“
Rusija usisala stotinu naroda u sebe
Du Bojs je posetio Sovjetski Savez posle revolucije i bio je šokiran kako Rusi žive u siromaštvu „poput naše braće na jugu“. Zaista je saosećao sa Rusima. Napisao je posle potresan, divan govor posle Staljinove smrti u kom je rekao da je bio „najpošteniji a najviše oklevetan čovek u istoriji čovečanstva“.
„Pisao je kako je Rusija usisala stotinu naroda u sebe, potpuno drugačije u odnosu na zapadni model gde je pravljena mašina za mlevenje naroda. On kaže u Rusiji svi govore ruski ali su svi sačuvali sopstvenu kulturu i niko ih ne guši jer postoji koncept prijateljstva naroda.“
Večiti mehanizam ropstva – od orgija do rijalitija
Daglas je opisao zanimljiv fenomen da su na svakih nekoliko meseci robovlasnici organizovali žurke i orgije za robove. Rezultat je bio da bi ljudi kad se otrezne osećali ogromnu količinu stida i otupela bi im se oštrica za potencijalni otpor zbog osećaja krivice. S druge strane, zbog svih tih odnosa ne bi se znalo ko je kome brat a ko se s kim tukao a nepoverenje među ljudima bilo bi veliko.
„Taj model se danas nameće širom Zapada u kog i mi spadamo i to nije ništa novo. Reč je porobljavanju čoveka kroz njegove strasti koje je najbolje opisao Oldos Haksli u 'Vrlom novom svetu'. Suština je da vladajuća struktura kroz taj mehanizam stalno slabi volju za otporom. Ne mislim da je čudno što imamo rijalitije i što se nameće ta kultura bezbrižnosti“.
Međutim, Gajić zapaža i jednu vrstu otpora koja je kulminirala u Crnoj Gori sa litijama. Ljudi odlaze u crkvu mnogo više poslednjih godina nego ranije, što je u našem kontekstu vid otpora novom robovlasništvu.
„Ropstvo nikad nije i neće prestati, suština je samo kakav će odgovor lično svako od nas dati na to pitanje jer svaki čovek i svaki kolektiv tokom svog postojanja se bori sa stalnim pokušajem porobljavanja. Na ovaj ili onaj način“, zaključio je Gajić.
