„Jevtušenko je odmah, čim je krenulo bombardovanje Srbije, napisao veliki tekst, koji je želeo da objavi u Njujork tajmsu. Odbili su ga, uz obrazloženje da ne zna pravu istinu. Rekao je da se nikada nije tužnije i bednije osećao. Jevtušenko je uvek bio na strani malih zemalja, a Srbe je doživljavao kao braću iste krvi, vere i kulture“, kaže u razgovoru za Sputnjik pesnikov prijatelj, novinar i pisac Goran Lazović.
Svet bez granica Evgenija Jevtušenka
U Moskvi je nedavno prikazan dokumentarni film „Svet bez granica Evgenija Jevtušenka“, ruskog reditelja Aleksandra Jakova, koji je s Darjom Sidorovom i koscenarista ovog ostvarenja. U planu je da film uskoro bude prikazan i u Beogradu, a datum premijere zavisi od epidemiološke situacije.
Goran Lazović je Jevtušenkov sagovornik u ovom filmu, u kojem mu pesnik priča i o Srbiji, o nepravdi koja joj je naneta tokom NATO bombardovanja, kao i o umetnicima s kojima se ovde družio - Dobrici Ćosiću, Oskaru Daviču, Emiru Kusturici.
Jevtušenko je u Srbiju rado dolazio, nastupao je na književim večerima, jedne godine je gostovao i na FEST-u, a posebno je, kako kaže Goran Lazović, voleo da razgovara s običnim ljudima, da odlazi na pijacu i da sluša njihove priče.
„U Beogradu me je uvek pitao za Ljubu Tadića, koji ga je učio srpskim psovkama. Govorio je da je Ljuba Tadić odličan glumac, ali da postoji samo jedan bolji od njega, veliki Valentin Gaft“, seća se Lazović.
Jevtušenko pored Putina i ruskog patrijarha
Snimanje dokumentarca o Evgeniju Jevtušenku počelo je 2013. godine, a Gorana Lazovića kao sagovornika izabrao je sam pesnik. Njih dvojica su se upoznali pre tridesetak godina, u vreme dok je Lazović bio student, preko zajedničkog prijatelja, još jednog velikog ruskog pesnika Andreja Voznesenskog.
Lazović je često boravio u Jevtušenkovoj kući u podmoskovskom Peredelkinu, u kojoj je i snimljen dokumentarni film.
„Film je sniman prilično dugo. Jevtušenko je bio više odsutan nego prisutan u Moskvi, već je bio bolestan, amputirali su mu nogu, a onda su usledili i drugi zdravstveni problemi, tako da je sve rađeno na mahove. Jedan Božić sam proveo kod njega u Peredelkinu i tada smo pričali o tome kako treba snimiti taj film. Reditelj nije bio zahtevan prema nama, jer je uvek govorio da film posvećuje babi i dedi koji su obožavali Jevtušenka. U njihovim sobama u Sibiru pored Putinove i patrijarhove slike postoji i slika Jevtušenka“, priča Goran Lazović.
Miljenik Putina, Lukašenka, braće Kastro
Evgenije Jevtušenko bio je čovek burne biografije, obišao je 112 zemalja na gotovo svim kontinentima, družio se s političarima, velikim umetnicima, pesnicima, piscima i slikarima, a svoju poeziju je kazivao pred 200.000 ljudi. Dela su mu prevedena na 70 jezika, a njegove zbirke poezije su objavljivane u milionskim tiražima, što je danas gotovo nezamislivo za jednog pesnika.
„Pored pesničke, imao je i estradnu crtu. Umeo je da kazuje svoju poeziju. U poetskim temama je uvek bio na strani pravde, malog čoveka. Umeo je da prodre u dušu i srce malog čoveka, nastavljajući na neki način tradiciju Jesenjina i Majakovskog, ali u savremenoj formi. Pratio je društvenu i kulturnu klimu u bivšem Sovjetskom Savezu i u sadašnjoj Rusiji. Bio je, kažu, jedan od najboljih profesora, pošto je predavao istoriju ruske poezije i film na američkom univerzitetu. Studenti su ga prosto obožavali. Bavio se i politikom. Jednostavno je bio čovek koji je sve stizao, u njegovom telu bio je zarobljen duh večitog mladića“, ističe naš sagovornik.
Ipak, Jevtušenko, kako ističe naš sagovornik, nije mario za popularnost, jednostavno je živeo s njom, naviknut na to da, gde god da dođe, biva dočekan raširenih ruku.
„U Belorusiji, kod Lukašenka, bio je dočekan kao rok zvezda. Putin ga je obožavao, voleli su ga glumci. Jednostavno, bio je čovek koji se potpisivao dušom. Ne mogu zaboraviti scene njegove sahrane. Išao sam na njegov grob u Peredelkinu, tamo su sveže ruže koje svakog jutra ili dana osviću tamo, kao i njegove knjige. Rusija je kroz njegov stih, kroz sve ono što je radio, poprimila baš ono zbog čega je mi volimo - toplinu, širinu, dužinu, lepotu", navodi Goran Lazović.
Život kao poezija
Jevtušenko nije samo pisao poeziju, nego je i proživljavao, posebno u odnosu prema ženama, od kojih je, kako je često govorio, najviše naučio. Posebno je bio vezan za majku, za tetku i za svoje supruge. Upoznavanje s jednom od njih, Mašom, koja je pesnika pratila do njegove smrti, kao da je „prepisano“ iz filmskog scenarija.
„Pričali smo jednom prilikom o prelepoj Kareliji, i Pjetrozavodsku, koji je 14 sati vozom udaljen od Moskve i sat i po od Severnog pola. Nakon jedne književne večeri u tom gradu Jevtušenko je potpisivao svoje knjige. Njegovi poštovaoci su napravili dugačak red i on nije stizao da ljude pogleda u oči, nego ih je gledao u ruke. Odjednom su se, kako je ispričao, pojavile dve lepe, nežne ruke, on je podigao pogled prema očima i ugledao ženu u koju se zaljubio istog časa. Bila je to Maša, koja ga je zbunjeno pogledala i rekla: Mama voli Vas, a ja volim Okudžavu. Posle šest meseci Maša je postala Jevtušenkova žena“, priča Goran Lazović.
Postojala je u pesnikovom životu i jedna Milena iz Srbije, u koju je bio zaljubljen i za kojom je dugo tragao. Život je ponovo udesio filmski zaplet, pa se Milena oglasila na dan kada je objavljeno da je Jevtušenko umro.
„Kada su mi javili tužnu vest, ja sam je objavio i tada mi se javila ta Milena. Poslala mi je svoju fotografiju s Jevtušenkom. Rekla mi je da je znala da je on traži, ali se pozvala na njegove stihove 'Neću ništa na pola', objasnivši da nije želela da mu se javlja, znajući kakav je, odnosno da neće pripadati samo njoj. 'On je juče umro, a ja danas udajem kćerku', rekla mi je. To je poezija, život je napisao“, konstatuje naš sagovornik.
Kako je Jevtušenko od kuće napravio muzej
Kuća Evgenija Jevtušenka, odnosno njegov spomen-muzej u Peredelkinu, posebna je i po tome što ima na desetine slika, portreta i dela poznatih umetnika koji su se družili s pesnikom i darovali mu svoje radove.
„Njemu su drugovi bili Pikaso, Šagal i drugi veliki slikari. U Jevtušenkovoj kući u Peredelkinu se, na primer, nalazi štap Marka Tvena. Pored slika, tu su i brojne skulpture i pokloni geologa, minerali nazvani po Jevtušenku, kao i fotografije planete koja nosi njegovo ime. Tu su, naravno, plakati s njegovih brojnih nastupa, a na jednom zidu je stalna postavka fotografija koje je posvetio svojim Sibirkama“, priča Goran Lazović.
Planeta Jevtušenko
U izdanju „Srboarta“ uskoro će biti objavljena i knjiga „Planeta Jevtušenko“, koja sadrži razgovore Gorana Lazovića s Evgenijem Jevtušenkom. U knjizi će biti objavljeno i nekoliko Jevtušenkovih rukopisnih pesama, razglednice i pisma koje je razmenjivao s beogradskim piscem i novinarom, kao i brojne fotografije sa zajedničkih nastupa.
„Pričao mi je o Feliniju, o Merilin Monro, koja ga je jednom poljubila u vrat, pa tri dana nije hteo da se okupa posle toga, pričao mi je o Marlen Ditrih, o svojim druževima s Žan-Polom Sartrom i Simon de Bovoar, o svom sukobu s Brodskim. Predgovor je napisao Mališa Stanojević s Filološkog fakulteta u Beogradu, jedan od sjajnih poznavalaca ruske poezije, a knjigu je likovno obogatila velika Irina Vlasova“, kaže Lazović.
