Veliki pesnik je u rusku književnost uveo pojam suvišnog čoveka, pojedinca koji gubi žar za životom jer ne uspeva da otkrije njegov smisao. U romantičarskom zanosu pevao je o lutalicama, zanesenjacima, vetropirima, ljudima koji žude za samospoznajom i hrabro prevazilaze granice, ali i o malom, bednom čoveku koga guta okrutni sistem.
„Puškin je u svom delu nagovestio mnoge probleme kojima će se čitav 19. vek baviti. To su pitanje čovekove konačnosti, pitanje odnosa prema drugom, pitanje praštanja, milosrđa, osvete, ljubavi; pitanje ideje, nacije, zakonitosti istorijskog procesa, mogućnost odnosa prema stranoj tradiciji, preispitivanje samog sebe; načelo gordosti, načelo značaja predaka i mnoga druga pitanja“, navodi profesorka književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu Tanja Popović, autorka knjige „Puškin u dijalogu s drugima“.
Autorka u knjizi ukazuje na to koliko je Puškin značajan ne samo u okviru ruske književnosti, nego i kao svetska pojava. Reč je o njegovim dodirima sa zapadnoevropskom literaturom, ali i starom dalekoistočnom književnošću i kulturom. Poseban odeljak u knjizi posvećen je dijalogu srpskih pesnika, Branka Radičevića, Jovana Jovanovića Zmaja, Laze Kostića i Vojislava Ilića s Puškinovim stvaralaštvom.
Knjiga je na ruskom jeziku objavljena u naučnoj ediciji „Boldinskije čtenija“, u izdanju Univerziteta u Nižnjem Novgorodu i Državnog muzeja „Puškin“ iz Moskve. Predstavljena je na međunarodnoj konferenciji koja se održava u selu Boldinu u središtu Rusije, mestu u kojem je Puškin, na imanju nasleđenom od oca, stvorio neka od svojih najvrednijih dela, kao što su „Evgenije Onjegin“, „Male tragedije“, „Belkinove priče“, na desetine pesama, bajke.
„Puškin je pola u šali, pola u zbilji, govorio da je on ministar inostranih poslova na ruskom Parnasu. To nikako nije bilo bez osnova. Govorio je nekoliko stranih jezika, čak je francuski progovorio pre nego ruski, vrlo dobro je poznavao tekuću književnu produkciju, tako da je napravio jednu vrstu sinteze tog doba i vodio svojevrsni dijalog s njom“, ističe Tanja Popović.
Veliki pesnik je, prema njenim rečima, veoma dobro poznavao tradiciju i prema njoj se odnosio kao prema riznici iz koje je uzimao blago i koristio ga na novi način.
„Ono što je kod Puškina uvek fascinantno jeste upotreba jezika i stila, kao i njegovo okretanje prema plemenitim idejama. To su vera u čovekov duh i saznanje, u sposobnost čoveka da bude bolji“, objašnjava naša sagovornica.
U čemu se Puškin grdno prešao?
Aleksandar Puškin je išao ispred svog vremena, bio je čovek koji se suprotstavlja glavnim strujama, a o takvim je ljudima i pisao. Nije voleo malograđane, kvaziintelektualce. Zato u njegovim delima, podseća Tanja Popović, često možemo da prepoznamo podrepaše, ljigavce, ono što će Dostojevski kasnije zvati „lakejima tuđih misli“.
Celo Puškinovo okruženje bilo je protiv njega, uključujući i njegove bliske prijatelje.
„Nikada mu nije bilo dozvoljeno da napusti Rusiju, a on je maštao o tome. Vrlo je dobro znao šta se izvan Rusije događa, a o tome najbolje svedoči njegova prepiska. U jednom dirljivom odlomku iz pisma upućenog knezu Vjazemskom Puškin se žali na to kakvi su putevi i železnica u Rusiji i dodaje da ne veruje da će se to popraviti čak ni za 500 godina. Tu se grdno prešao, na svu sreću“, uz osmeh navodi Tanja Popović.
Veliki pesnik se, prema njenim rečima, veoma sekirao zbog toga što je Rusija u unutrašnjem smislu izgledala bedno. Mrzeo je totalitarizam. Vrlo je jasno video kakvi su apsolutisti i tirani Aleksandar I i Nikolaj I. I jedan i drugi car pokušavali su da mu dođu glave, jer im je veoma smetao.
„Puškin je zastupao težnju ka tome da se konačno donese veliki ustav koji će od Rusije napraviti modernu državu, s jasnim građanskim pravima. On je zdušno bio za to, kao i kasnije Tolstoj, da se ukine kmetstvo“, napominje Tanja Popović.
Iako je za života bio proganjan i izolovan, nakon njegove smrti pojavio se paradoks koji, kako ističe naša sagovornica, prati sve velike stvaraoce i markantne ličnosti u istoriji: „Prve tri decenije 19. veka danas se zovu ’Puškinovom epohom‘“.
Puškin u dijalogu s ruskom književnom klasikom
Vodeći ruski književni kritičar 19. veka Visarion Belinski naveo je u jednom svom delu o Puškinu da pisati o tom velikom pesniku znači pisati o celokupnoj ruskoj književnosti. Mnogi ruski književni velikani vodili su veoma plodan dijalog s Puškinom. Prvi među njima bio je još jedan utemeljivač ruske književne klasike Nikolaj Gogolj.
„Puškin i Gogolj su pripadali istom staležu, obojica su bila plemićkog porekla, ali je Puškinovo nasleđe bilo drugačije. Gogolj je nekoliko puta pokušavao da se upozna s Puškinom, ali mu to prvi put nije pošlo za rukom. Kasnije su, ipak, uspostavili kontakt. Puškin je pisao prvu recenziju za Gogoljeve ’Večeri u seocetu kraj Dikanjke‘ i istovremeno objavio njegovu pripovetku ’Nos‘ u svom časopisu ’Savremenik‘“, navodi Tanja Popović.
Povodom Gogoljevog stvaralaštva veliki pesnik je rekao da nikada nije video takvu širinu, sažetost i upečatljivost u upotrebi jezika.
„Gogolj je za zaplet ’Revizora‘ uzeo događaj koji se zaista dogodio Puškinu. Puškin je išao u Orenburšku oblast istražujući događaje o Pugačovljevoj buni i onda su nesrećni vlastodršci mislili da je to revizor koji treba da napravi neku vrstu kontrole, državni inspektor. Gogolj je rekao da mu je Puškin pozajmio i siže za ’Mrtve duše‘“, podseća naša sagovornica.
Puškina je, kao, uostalom, i Gogolja, izuzetno cenio Fjodor Dostojevski. U čuvenom govoru na otkrivanju spomenika Puškinu 1880. godine Dostojevski je, pored ostalog, rekao da u njegovoj pojavi ima nečeg proročanskog za sve Ruse.
„Drugi veliki pisac, Lav Tolstoj, kad god je imao muku stvaranja, otvarao je Puškinova dela“, podseća profesorka Popović.
Marina Cvetajeva i Ana Ahmatova su mu se divile, a Vladimir Majakovski, koji je u svom manifestu napisao da želi da „zbaci Puškina s broda savremenosti“, istovremeno je objasnio da je neophodno osloboditi se prve ljubavi da bi se došlo do nove. Danil Harms je napisao mnoštvo anegdota o Puškinu, parodirajući, pre svega, njegov kult. Veliki je uticaj Puškina, kako napominje Tanja Popović, i kod Josifa Brodskog, Sergeja Dovlatova i drugih pisaca modernog doba.
Zapadu se divio, ali ga je i kritikovao
Pesnikov odnos prema Zapadu bio je ispunjen istovremeno divljenjem i kritičkim stavom. Kao što je bio i njegov odnos prema Rusiji.
„Primer je reakcija u francuskom parlamentu kada je došlo do gušenja poljskog ustanka, to je bilo krajem dvadesetih godina 19. veka. Tada su počeli da napadaju Rusiju i to je veoma podsećalo na histeriju savremenog doba. Tada su rekli da ’te Azijate i zlotvore treba pobiti‘. Puškin je tim povodom napisao svoju čuvenu pesmu ’Klevetnicima Rusije‘. Prosto je zadivljujuće koliko je ona aktuelna. On, dakle, govori o tome kako ih kleveću, izmišljaju i podmeću informacije, a onda kaže: ’Ostavite Slovenima da svoje probleme reše među sobom‘“, navodi Tanja Popović.
Puškinovo stvaralaštvo odiše humorom, satirom, vrcavošću misli. Bio je veliki hedonista, čovek koji je veoma voleo žene, ali i jedna dosledna ličnost koja je branila svoje stavove i živela u tome do kraja.
„Puškin je, kao i svaki pionir u određenom poslu, započeo mnogo više nego što je uspeo da ostvari. Bilo mu je nepunih 38 godina kada je ubijen u dvoboju. Kada pogledamo šta je ostavio u nekim zapisima, možemo da zamislimo kako bi se on razvijao i šta bi dalje napisao. On uspeva da uhvati duh modernog i novog vremena. Ranije su uzvišenu, profetsku ulogu mogli imati samo sveštenici, a u njegovo doba nosilac više mudrosti postao je pesnik, umetnik, tvorac, onaj koji barata rečima. To je ono što je kod Puškina i romantičarski i plemenito — duboka vera da se čovek znanjem i čitanjem može načiniti boljim, čestitijim, snažnijim“, zaključuje Tanja Popović.
