Brojke koje je sabrao portal „Blumberg“ pokazuju dramatične razlike među onim NATO partnerima i saveznicima koji tvrde da su toliko bliski da pripadaju jednoj porodici i da dele zajedničke vrednosti. Ali ne i vakcine od kojih im zavisi zdravlje građana i zdravlje ekonomije, naime, reč je mnogo lakše dati nego je ispuniti, a i vrednosti je mnogo lakše propagirati nego po njima zaista i postupati.
Afrički NATO standardi
Pa otuda i podaci da su Sjedinjene Države vakcinisale preko 19 odsto svog stanovništva, a Velika Britanija i skoro 22 odsto. Za razliku od Nemačke sa 6,3 odsto, Francuske sa 6,1, Italije i Španije sa po 6,4 ili Holandije i Belgije sa 4,3 odnosno 5,8 odsto vakcinisanih. Doduše, i to je znatno bolje od nekih drugih NATO partnera, kao što su Crna Gora i Albanija sa po 0,6, odnosno Severna Makedonija sa svojih 0,1 odsto vakcinisanih, što je nivo kakav su dosegli i Senegal, Gana i Zimbabve. Srbija je, poređenja radi, stigla do 15,5 odsto, malo iza SAD ali daleko ispred Nemačke ili Holandije, ali Srbija nije članica NATO-a pa zato i ne mora da trpi blagodeti njegove solidarnosti.
Dok „Fajnenšel tajms“ beleži i da se, u ravnopravnoj raspodeli nedovoljne količine vakcina koju je obezbedila Evropska unija, pojedine članice žale da su neke druge članice ravnopravnije. Te zato Austrija, Bugarska, Hrvatska, Slovenija, Češka i Letonija traže debatu na tu temu, iz koje će sigurno proisteći neko lepo sročeno saopštenje.
Sebični saveznici
Objašnjenje hronične nestašice vakcina u Evropskoj uniji, i onolike razlike u broju vakcinisanih između Sjedinjenih Država i Velike Britanije s jedne, i svih ostalih njihovih NATO partnera s druge strane, zapravo je žalosno jednostavno.
U najkraćem: bez obzira na to što je Evropska unija prva potpisala ugovore s proizvođačima vakcine, SAD i Velika Britanija u svoje su ugovore s „Fajzerom“, „Modernom“ i „AstraZenekom“ uneli odredbe po kojima će im masovniji izvoz vakcina u Evropsku uniju biti odobren tek nakon što budu podmirene potrebe američkog odnosno britanskog tržišta.
Štaviše, kako javlja „Njujork tajms“, „Amerika sedi na desetinama miliona doza vakcine koje su potrebne svetu“. A njen predsednik Džozef Bajden, napomenuće istim povodom portal „Blumberg“, „odbacuje pozive Evropske unije i kaže da će SAD zadržati svoje doze“. Posebno ružan detalj sastoji se u podatku da „AstraZenekina“ vakcina, o kojoj je ovde reč, uopšte i nije odobrena za upotrebu u Americi. Ali je američke vlasti svejedno ne dele čak ni sa svojim partnerima.
Slično je i sa ove strane Atlantika, gde Evropska unija preti i blokira izvoz „AstraZenekinih“ vakcina iz postrojenja na kontinentu na britansko ostrvo. „Ako EU nastavi da se ponaša kao neprijateljska država, Ujedinjeno Kraljevstvo treba da počne tako i da je tretira“, poziva zauzvrat londonski „Telegraf“.
„Sputnjik Ve“
Sa takvim prijateljima, zbilja, kome su potrebni neprijatelji? Te zato i ne čudi što i nemačka kancelarka Angela Merkel, i njihov ministar zdravlja Jens Špan, i italijanski premijer Mario Dragi najavljuju da će, čak i bez odobrenja nadležnih organa Evropske unije, spas potražiti u ruskoj vakcini „Sputnjik Ve“ (Sputnik V). Uostalom, po uzoru na Mađarsku koja je to već učinila pa je i stigla da, procentualno, vakciniše skoro duplo više svojih građana nego Nemačka ili Italija.
S tim što, barem zasad, otvoreno ostaje pitanje hoće li im njihovi porodični prijatelji iz Vašingtona dozvoliti da pomognu sebi tako što će pozvati Ruse u pomoć. Ovo stoga što se američko Ministarstvo zdravlja i javno hvali kako pokušava da „odvrati države (...) od prihvatanja pomoći onih zemalja koje im ne žele dobro“, a „primeri uključuju nastojanje da se ubedi Brazil da odbije rusku vakcinu protiv kovida-19“.
Nasuprot tome, Rusija poručuje da je „obezbedila besplatan transfer svoje tehnologije za proizvodnju ‘Sputnjika Ve’ (Sputnik V) u više od 10 zemalja. Za razliku od nekih drugih, ‘Sputnjik Ve’ (Sputnik V) veruje u istinsko partnerstvo s mnogim državama u proizvodnji vakcine“.
Nedostatak solidarnosti
Kakve će posledice po transatlantsko partnerstvo ostaviti njihova borba oko vakcina? Hoće li Rusija spasiti Evropu? I zašto Amerika u tome pokušava da je spreči?
U „Novom Sputnjik poretku“ o ovim su pitanjima govorili profesor geopolitike dr Srđan Perišić i dr Slobodan Janković, viši naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu.
Govoreći o iskazanoj sebičnosti NATO saveznika, Srđan Perišić ukazuje da „jedna od definicija politike kaže da je to veština razlikovanja prijatelja od neprijatelja. Očigledno je da članice NATO-a i EU treba podsetiti na to. Dok predvodnik tog sveta, Amerika, ne samo što protiv svojih neprijatelja ne bira sredstva, već ni njeni ‘prijatelji’ ne prolaze mnogo bolje... Ali zapadni svet pokazao je svoje pravo lice još pre godinu dana, kada su jedni od drugih otimali deficitarnu medicinsku opremu“.
„Nepostojanje solidarnosti među ovim partnerima mogli smo da primetimo i ranije — prilikom ekonomske krize, migrantske krize, na početku pandemije... Tako da je sada samo nastavljen ovaj trend. I upravo zbog toga pojedine članice Evropske unije, čije vlasti imaju političku volju koja je za to potrebna, kreću samostalno u nabavku vakcina, mimo Brisela“, napominje Slobodan Janković.
Geopolitička (ne)prilika
„Pandemiju kovida-19 američke vlasti doživele su kao svoju geopolitičku priliku da ostvare dominaciju nad svojim protivnicima“, naglašava Srđan Perišić.
„Međutim, bila je to pogrešna procena — nisu zapadne farmaceutske korporacije prve proizvele vakcinu, već je to učinila Rusija. A to je Zapad doživeo kao udar na svoju moć i dominaciju. Pa otuda i ovi pokušaji da spreči njenu upotrebu širom sveta“.
Sve bezuspešniji pokušaji, inače, imajući u vidu da je (do ove srede) već 56 zemalja širom sveta počelo da koristi rusku vakcinu protiv kovida-19, i taj će spisak nastaviti da raste čak i unutar EU.
„Kako budu uviđale da nema drugog rešenja, članice EU sve više će se okretati ka strani na kojoj rešenje postoji. Kao Mađarska, koja se okrenula nabavci ruskih i kineskih vakcina — uprkos pokušajima Amerike da to spreči“, ukazuje Slobodan Janković, i zaključuje povlačeći paralelu između današnje situacije i one od pre nešto više od 30 godina, kada se poslednji put svetski poredak menjao iz korena:
„Kada se bližio svom kraju, Sovjetski Savez postajao je sve rigidniji, a Zapad sve slobodniji i otvoreniji kako se bližio pobedi u Hladnom ratu. Danas je situacija obrnuta; na Istoku je ukupna atmosfera neuporedivo lagodnija, dok je Zapad taj koji se ponaša sve zatvorenije i agresivnije“.
Pročitajte još:
