„Đavolji koren“
Indijanci su u Južnoj Americi jeli divlji krompir pre oko devet hiljada godina. Krtole te biljke nazvali su božanskim darom, verovali su da u njima žive duhovi, a jednom godišnje, na festivalu posvećenom krompiru, prinosili su svoju decu kao žrtve.
Evropljani su o tom povrću saznali iz „Hronike o Peruu“, španskog putopisca Pedra Čeza de Leona, 1553. godine. On je detaljno opisao krompir i dao nekoliko predloga za njegovu pripremu.
Krompir je 1565. godine uvezen u Irsku i Škotsku, a vlast je pokušavala da ljudima usadi ljubav prema prekomorskom povrću. Međutim, neobrazovano stanovništvo ga je nazvalo „đavoljim korenom“ i „plodom bludnica“. Smatrali su da krompir ubija ljude i širi kugu, da su njegove „bobice“ su otrovne i da nije najukusniji. Bez obzira na to evropski vladari nisu odustali.
Seljaci u Pruskoj surovo su kažnjavani zbog toga što nisu voleli „gosta“ iz Amerike. Fridrih Veliki nije javno kažnjavao, a Fridrih Vilijam I je legalno kažnjavao! On je 1651. godine izdao posebnu uredbu, da se svakome ko odbije da sadi krompir odseku nos i uši.
Interesantna je činjenica da su čak i lekari tvrdili da je krompir otrovan! Francuski parlament je 1748. godine zabranio sađenje krompira, smatrajući da on izaziva bolesti, pa i gubu. Sa druge strane, postojala je velika potražnja za cvetovima krompira, koje su dame plele u kosu.
Značaj krompira je istakao pariski agronom i farmaceut Antoan Ogust Parmantje. Bio je iznenađen ukusom i nepretencioznošću te biljke i počeo je da je promoviše u Francuskoj.
Pariski Medicinski fakultet je 1772. godine proglasio krompir jestivim.
Pobune protiv krompira
U Rusiji se krompir pojavio u trenutku kada su u Pruskoj seljacima odsecali nos i uši zbog nazadnih shvatanja. Petar I je u prestonicu poslao džak krompira iz Holandije. Prema jednoj verziji, krompir je na putu istrulio, a krompir koji je ostao su posadili. Prema drugoj verziji, krompir zasađen po carevoj naredbi smatran je delikatesom i servirali su ga sa šećerom, ali tu kombinaciju niko nije voleo.
Krompir nije lako prihvaćen ni u Rusiji. Narod nikako nije želeo da sadi „zemljane jabuke“, a na trpezama u Rusiji hleb i repa su i dalje dominirali.
Prvi ozbiljan korak za prihvatanje krompira u Rusiji je bio ukaz Katarine Velike „Uputstvo o uzgoju i upotrebi zemljanih jabuka“, koji je donet 1765. godine. U jesen iste godine kupljena su 464 puda (7.424 kilograma) krompira i isporučena su iz Irske u Sankt Peterburg. Međutim, krompir je na putu promrzao. Samo je oko 135 kilograma moglo da se zasadi. Sledeće godine je krompir posađen u Moskvi, a kada je rodio poslat je u provincije.
Krompir je počeo da pušta koren i u Rusiji. Tome je išla u prilog i činjenica da su se ruski vojnici tokom Sedmogodišnjeg rata 1756-1762. godine sami uverili u dobar ukus tog povrća dok su bili u Poljskoj i Pruskoj.
Andrej Bolotov je imao veliki značaj u popularizaciji krompira, njega danas nazivaju jednim od osnivača ruske agronomije. Napisao je mnoge članke u časopisu „Ekonomski magazin“ u kojima je hvalio krompir. Bolotov je predložio da se od krompira prave vino, duvan, pa čak i puder. U velikoj meri zahvaljujući njemu, ta kultura je postepeno puštala koren u Rusiji. Pobune stanovništva protiv krompira nastavile su se do sredine 19. veka!
U početku su krompir koristili kao stočnu hranu, a zatim je počeo da se koristi u industriji kao sirovina za skrob i alkohol.
Krompir je u potpunosti prihvaćen u Rusiji tek u vreme Drugog svetskog rata. Oni koji su ga uzgajali dobijali su nagrade. Krompir je spasio milione ljudi od gladi, pa su počeli da ga nazivaju „drugim hlebom“.
Pristalice dijeta i zdravog načina života objašnjavaju da je krompir u nekim kombinacijama sa drugim proizvodima štetan, ali sam po sebi on ne šteti zdravlju niti figuri. Istina je da ga velika količina ulja, masti, so i pojačivači ukusa čine „kaloričnom bombom“, ali kada se pravilno koristi, krompir je zdravo povrće. Sadrži mnogo fosfora, magnezijuma, kalcijuma, gvožđa, veliki broj vitamina, folnu kiselinu, karoten i razne organske kiseline.
Pročitajte još:
